Zadružni savez Srbije i Vojvodine kao da nemaju apsolutno nikakve veze, niti dodirnih tačaka sa poljoprivredom i poljoprivrednicima. Gledajući i čitajući o aktelnim dešavanjima u Srbiji ovih par meseci, dolazimo do pitanja gde su šta rade poljoprivrednici, zadružni savezi i Ministarstvo poljoprivrede .
Poljoprivrednici gledaju prema prolećnoj setvi koja se približava, cene repromaterijala su i dalje visoke, subvencije su na dugom štapu, para ima i nema, a gorivo za mehanizaciju je pod velikim znakom pitanja zbog sankcija NIS-u. Zaključak je – situacija je gora da gora ne može biti. Ali, u Srbiji uvek može biti još gore. U najavi zakazanog velikog studentskog protesta i građana u Beogradu, 15. marta, deo poljoprivrednika (podanika vlasti) je našao za shodno da svoje traktore ustupi u cilju eventualne blokade Beograda, dizanja tenzije između studenata i slobodnih ljudi, svađe i još većeg raskola među poljoprivrednicima. Cilj je jasan, prema staroj srpskoj poslovici, zavadi pa vladaj.
Ministarstvo poljoprivrede, ćuti po običaju. Zadružni savezi Vojvodine i Srbije, tačnije predsednici Jelena Nestorov i Nikola Mihajlović, posle teškog zimskog sna, neprospavanih noći na zimskim kongresima i seminarima na Zlatiboru i Tari, nastavljaju svoj nerad. Zadruge su nastale udruživanjem poljoprivrednika. One kao takve treba da podrže, daju savet, pomognu poljoprivrednicima. Na zadrugama je počivalo skoro svako selo u Srbiji i Vojvodini. Doduše, poslednje dve decenije su bukvalno opljačkane one stare zadruge, nastale su nove, privatne, ali i one rade, sarađuju i žive zahvaljujući tom istom poljoprivredniku, seljaku, paoru!
Problem predsednika zadružnih saveza je u tome što treba štititi svoj lični interes, zatim štititi fotelju i na kraju provesti svoj radni vek ne radeći apsolutno ništa u vezi poljuprivrede. Znači biti fikus, biljka, plata ide, položaj ostaje, fotelja obavezno. Takođe, vrlo važno, podržati bilo koju vlast, pa i onu najgoru, ali da pozicija predsednika zadružnog saveza ostaje netaknuta. Nikako predsednicima zadružnih saveza ne treba uputiti pitanje privatizacije onih starih zadruga ili recimo kako, na koji način i po kom osnovu je prodavana zadružna imovina poslednjih 20-30 godina. Nemojte tražiti dokumente u Republičkom geodetskom zavodu o promeni svojine nad zadružnom imovinom. Nemojte poljoprivrednici tražiti pomoć u vezi dugovanja za PIO i RFZO ili subvencija ili u vezi strategije razvoja poljoprivrede. Rešenje ovog problema leži u čišćenju svega lošeg u radu ovih saveza, koji niti pomažu poljoprivrednicima, niti pomažu poljoprivredi, niti pomažu društvu u celini. Dakle, jedna ozbiljna metla, počistiti sve i krenuti iz početka. Ovakav nakaradni sistem zadružnih saveza ne vodi ničemu i kao takav ne treba da postoji.
RO za poljoprivredu
