Ministarka prosvete u ostavci Slavica Đukić Dejanović, koja više nema nikakva ovlašćenja u tom resoru, uputila je rektorima univerziteta i dekanima fakulteta jedan dopis. Na stranu što više nema pravo da se obraća bilo kom rukovodiocu bilo koje školske ustanove, ona svojim dopisom podstrekuje rektore i dekane da i oni sami krše svoja ovlašćenja. Bivša ministarka, majka, baka i penzionisana zdravstvena radnica i univerzitetska profesorka, proverava da li su rektori i dekani: „obavestili organ nadležan za unutrašnje poslove ili zatražili intervenciju istog“ povodom blokada fakulteta i univerziteta. Šta to znači? Šta očekuješ od rektora i dekana, penzionerko Slavice Đukić Dejanović? Da traže upad policije u zgrade fakulteta? Da policija rastera studente? Kako i čime? Zvučnim topom koji policija nema, pa ima? Zvučnim topom koji je samo isproban, ali nije korišćen? Zvučnim topom koji je korišen, ali samo na migrantima, ne i na građanima?
Šta je do sada učinio režim kojem Slavica Đukić Dejanović pripada za svu našu decu? „Nisu renovirali“ nadstrešnicu koja je pala i ubila Saru (2018) i Valentinu (2014), Milicu (2008), Nemanju (2007), Miloša (2003), Anju (2000), Anđelu (2004) i Stefana (1997). Slučaj Danke Ilić iskoristili su za jeftino zabavljanje mase. Istraga je nestručno vođena, nagađanja i stručnih i nestručnih, a svakako beskurpuloznih ljudi puštana su u etar i punila su novinske stupce, dok je interes male Danke i njene porodice apsolutno zanemaren. Devojčice nema, a njena porodica još uvek ne zna šta se sa njom dogodilo. Muku hiljade dece žrtava vršnjačkog zlostavljanja iskoristili su da operu novac lažiranjem seminara i obuka za borbu protiv vršnjačkog nasilja. Dozvolili su Urošu Blažiću da divlja po Mladenovcu i okolnim selima, dok nije uzeo pušku i pobio devetoro dece. Zaposlili su pedofile u vrtiće, tako da su deca koju su izbacili iz vrtića imala sreće što nisu boravila tamo. Gazili su decu tokom petnaestominutnog odavanja počasti žrtvama, lomili im vilice, bespravno ih hapsili iako su mirno protestvovali, blatili njih i njihove porodice posredstvom blatoida, izazvali stampedo u kojem su deca mogla da poginu. Kada je dosta? Gde se podvlači crta u iskorišćavanju i zlostavljanju dece od strane ovog režima?
Zahtev penzionerke Slavice Đukić Dejanović prevazilazi praksu Slobodana Miloševića. Tokom svih protesta ’90–ih, studenti su mogli ući na bilo koji fakultet pokazivanjem indeksa. Tako su se sklanjali od policije koja ih je jurila po celom gradu i pendrečila, ali na fakultete nije ulazila. Ni Slobodanu Miloševiću nije palo na pamet da policiji naredi upad na fakultete. Ali, kao što smo dobili Studente 2.0, tako dobijamo i Slobu 2.0. Unapređena verzija Slobodana Miloševića nema trunku morala.
Penzionerka Slavica Đukić Dejaković mogla bi da razmisli još jednom o svom postupku. Savet bi mogla da potraži od sina, koji je po godinama bliži studentima. Od svog sina mogla bi da sazna zašto mladi ljudi odlaze u inostranstvo, grade tamo vrhunske karijere i zasnivaju porodice. Da nije zbog tebi sličnih i tebe, penzionerko Slavice?
