Krajem 2024. godine aktuelna vlast je usvojila za Srbiju pogubnu Strategiju razvoja energetike do 2040. godine sa projekcijama do 2050. Strategiju koja je tehnički nemoguća a čiji su autori nepoznati. Sada vlast finišira Strategiju upravljanja mineralnim i drugim geološkim resursima Republike Srbije do 2040. godine sa projekcijama do 2050. godine. Čiji su autori takođe nepoznati. Za badava aktuelna vlast pokušava sakriti ove premudre autore, isti će sigurno vrlo brzo biti poznati javnosti. Sa sve pratećim konsekvencama. Iako „Odnos države prema mineralnim resursima definisan je članom 87 Ustava RS…..“, najnovija Strategija ne daje odgovor na pitanje koji je odnos prema mineralnim sirovinama na Kosovu i Metohiji, posebno prema lignitu (oko 12.000.000.000,00 tona)? Da li to znači da se Srbija odrekla i ovog resursa kao što se u proteklih 15 godina odrekla skoro svega ostaloga što nosi interes i oznaku Srbije? Pošto u dokumentu jasno stoji da se Srbija odriče ovog resursa logično se nameće pitanje na osnovu čega aktuelna vlast to radi? Da li su pitali građane Srbije? Jer način kako to radi aktuelna vlast je direktna izdaja nacionalnih interesa Republike Srbije!
Strategija predviđa primenu scenarija „S“ koji sprovodi Vlada Republike Srbije za cilj ima transformaciju energetskog sektora pri čemu će se godišnja proizvodnja uglja do 2040. godine smanjiti na 25 miliona tona, a do 2050. godine potpuno ukinuti. I konstatuje se da primena ovog scenarija dovodi Republiku Srbiju u poziciju energetski visoko uvozne zavisne države! A onda se predlaže da bi preostale rezerve uglja trebalo da dobiju strateški karakter – da je neophodno obezbediti sredstva za preventivno otkopavanje otkrivke, stabilizaciju kosina i otkrivanje uglja i da bi otkriveni ugalj mogao da predstavlja stratešku rezervu za brzo pokretanje proizvodnje u kriznim situacijima. I da će termosektor biti povučen u poziciju strateške rezerve.
Više puta je sa strane Resornog odbora za energetiku Srbija centra (SRCE) isticano da jednom prekinutu proizvodnju u termosektoru postaje sve teže i teorijski, a realno nemoguće, ponovo pokrenuti, naročito u nekom kratkom vremenskom periodu kada nastane krizna situacija. I to iz više razloga (shodno kojima danas više nemamo niti ćemo imati proizvodnju električne energije iz TE-TO Novi Beograd, TE-TO Sremska Mitrovica, TE-TO Zrenjanin):
1.Ljudskih resursa na prvom mestu – jednom rasuti obučeni ljudski kadar, specifičan za određene poslove, nemoguće je ponovo okupiti u kratkom vremenskom periodu. U današnjem vremenu kada je u Evropi ljudski potencijal postao ključno pitanje, gotovo je sigurno da jednom prekinuti prenos struke i rasuti ljudski kadar više uopšte nije moguće okupiti, obnoviti. Ovo pre svega imajući u vidu ogroman broj zaposlenih koji pokriva termosektor za proizvodnju električne energije u Srbiji.
2.Sredstva za proizvodnju (naročito velike mašine poput bagera na kopovima i tračnih transportera, mlinova i agregata u termoelektranama) nikako ne mogu imati adekvatno održavanje u fazi konzervacije. Njijhovo ponovno pokretanje nakon decenije pauze, ili više, uvek iziskuje zamenu određenih delova za koje je veliko pitanje da li će biti pravovremena dostupnost na tržištu jer ima već više godina od kad se periodi nabavke delova za velike mašine ili samih mašina mere godinama. Stoga se nikako ne može govoriti o brzom stavljanju u pogon u kriznim situacijama konzerviranih termoelektrana sa pratećim kopovima uglja.
3.Iluzorno i nerealno je očekivati da će biti obezbeđena sredstva za preventivno otkopavanje otkrivke i stabilizaciju kosina na kopovima uglja koji idu u stratešku rezervu, a da se to trenutno ne radi ni na aktivnim kopovima! Važno je napomenuti da je Republika Srbija za vreme SNS vlasti od izvoznika električne energije pretvorena u uvoznika upravo iz razloga neplanskog širenja kolubarskih kopova – eksploatisan je otkriveni ugalj gotovo bez ili sa minimalnim uklanjanjem otkrivke (jalovine) sa novih ležišta uglja, što za posledicu ima situaciju da nema kvalitetnog otkrivenog uglja na Kolubarskim kopovima.
Strategije koje su od ključnog značaja za državu Srbiju su očigledno prilagođene i podređene raznim lobističkim interesima, zelenoj energetskoj tranziciji koje velike energetske sile u svetu nikada nisu prihvatile a koja je već sada diskreditovana i u Evropi. Pojedine države Evrope zaokreću kurs svoje energetske tranzicije okrećući se od obnovljih izvora energije ka nuklearnoj energiji, dok neke amortizuju zelenu energetsku tranziciju dajući sebi produžene rokove iza 2050. godine. Koji će izvesno biti produžavani i dalje. Srbija mora što pre pronaći svoj put održive energetske bezbednosti u 21. veku. Na bazi dve predmetne Strategije to sigurno nije moguće i stoga se iste moraju uraditi iznova u celosti i u najboljem mogućem interesu Srbije. I to tako da autori budu svakako poznati. Potreban uslov da bi se ovo desilo je smena kriminalno-koruptivne aktuelne vlasti na prvim sledećim parlamentarnim izborima.
