Dok mediji, od tragedije prave senzaciju (sa što više pregleda, lajkova i komentara), dok ih institucije pakuju u fascikle (foldere koji hvataju prašinu i u digitalnom i u analognom prostoru) POZORIŠTE hrabro istupa, čuvajući ljudskost turobnih priča koje odlikuje permanentno nasilje nad ženama. Osvrnućemo se na dve teške i tako potrebne predstave koje odslikavaju sudbinu velikog broja žena u Srbiji. U monodrami „Ako sam žena, nisam konj“, glumica Ana Poznanović, već 7 godina (iz nekog oporog humorističkog ugla) slika život prosečne srpske žene na Balkanu u Srbiji. Od roditelja i babe koji ćerku opominju da je ženin posao da se uda i da rađa, jer „biološki sat“ otkucava, pa do mora obaveza i poslova koji je očekuju u „srećnom“ bračnom životu u Srbiji.
Vremena su se promenila, ali očekivanja od velikog broja udatih žena u Srbiji su ostala ista. „Tegljenje“ za celu porodicu i negovanje podaničkog odnosa prema suprugu, svekru i svekrvi su imperativ bračnog života. Mada glumica Poznanović, predstavu slika iz nekog humorističkog ugla, isitna ostaje gorka i teška. Emancipacija žene i ravnopravnost žene u Srbiji je teška, opora i često nedostižna. Posebno svetlo na odnos prema nasilju nad ženama daje druga predstava „Trpele“ koja je zasnovana na realnim događajima, a ispričana iz ugla žena koje borave u zatvorima širom Srbije zbog ubistva partnera. Predstavu „Trpele“ je prvi put izvelo Beogradsko dramsko pozorište 2013. godine. Predstava je postavljena kao posledica i potreba da se progovori o NASILJU NAD ŽENAMA. Tekst (koje su pripremile istraživačke organizacije koje se bave zaštitom žena) je nastao na osnovu svedočenja žena koje su došle do tačke pucanja i izdržljivosti i ubile svoje zlostavljače. Tokom predstave publika sebi postavlja ključno pitanje „Zašto su trpele i zašto nisu otišle i ostavile zlostavljača?“ Objašnjenje dolazi kroz sudbine žena iz raličitih društvenih slojeva, strah od nasilnika ekonomska zavisnost, ćutanje i okretanje glave institucija (policija i socijalne službe), ali i ćutanje prijatelja, rodbine komšija, prolaznika.
Predstava „Trpele“ nema nameru da opravda ubistvo već objašnjava unutrašnji život žena koja su ljudska bića, dovedena do tačke pucanja, do apsolutne granice izdržljivosti. Problemi ovih žena nisu problemi jedne žene, već su kolektivna trauma našeg patrijahalnog društva. Pozorišna predstava „Trpele“ ne izmišlja dramu, već je „pozajmljuje“ iz realnog života od žena KOJIMA NIKO NIJE HTEO DA POMOGNE, dok su bile žive ili slobodne. Žene u Srbiji trpe mnogo i dugo. Pre svega prebijanja, a zatim raznovrsne pretnje, fizička i psihička mučenja, ucene. Ironija je da su one najčešće kažnjene za sva svoja „nedela“ kao i da zvanični organi (koji bi trebalo da im pruže svu moguću podršku i bezbednost) ostaju nemi i time postaju SAUČESNICI.
Bez obzira na neosporan kvalitet tekstova i glume ove dve izdvojene predstave, zabrinjava da su one utemeljene u relnom vremenu i prostoru i zasnovane na stvarnim događajima.
Forum žena Srbija centra
