Medikamentozna terapija (kauzalna, simptomatska, supstituciona, korektivna, suportivna) od presudnog je značaja u složenom procesu zalečenja ili izlečenja u humanoj medicini. Pošto je narodno (javno) zdravlje nacionalni resurs, a kako ono u velikoj meri direktno zavisi od efektivne, efikasne i bezbedne medikamentozne terapije, onda je i dostupnost savremenih lekova od nacionalnog značaja. Zbog toga svaka ozbiljna država ne sme u potpunosti da komercijalizuje snabdevanje lekovima i da ga prepusti isključivo privatnom sektoru, pre svega stranim interesima. Kao što je poznato, interes pojedinca, pogotovo stranca, ne mora uvek da se poklopi sa interesom društvene zajednice, naročito u vanrednim situacijama.
Kada su u pitanju lekovi, velikom broju bolesnika u Srbiji uskraćeno je pravo na savremeno i efikasno lečenje inovativnim lekovima. Na taj način onemogućeno je pravovremeno i adekvatno lečenje koje je zagarantovano Ustavom Republike Srbije (član 68), Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (član 3; član 8, tačka 3 i član 11, tačka 5) i Zakonom o pravima pacijenata (članovi 3, 6 i 9). Posledice ove medicinski i etički neprihvatljive situacije su, između ostalog, snižen kvalitet života obolelih i skraćenje životnog veka (visoka smrtnost) zbog težine kliničkog toka bolesti i/ili učestalih komplikacija.
Neosporna je činjenica da ishodište problema sa lekovima treba tražiti i u prošlosti, kada su nestručni, površni i neodgovorni vlastodršci, verovatno skloni korupciji, rasprodali naše farmaceutsko blago – četiri jake farmaceutske kuće. „Galenika“ je nekada pokrivala 50 odsto srpskog farmaceutskog tržišta. Fabrika je imala i Institut za naučna istraživanja sa naučnicima svetskog glasa. U svoje vreme bio sam presrećan obilazeći „Jugoremediju“ iz Zrenjanina, koja je mogla da živi i razvija se samo od izvoza Baralgina ili Tolicara u Rusku Federaciju. Ta relativno mala, ali prosperitetna i funkcionalna farmaceutska kuća više ne postoji. Danas se od 50.667 upisanih medicinskih proizvoda u Srbiji proizvodi samo 1.308 (2,6 odsto). Postali smo potpuno zavisni od stranih farmaceutskih kompanija. Isto se desilo sa bankama, izvorištima flaširanih voda, cementarama, naftnim poljima, rudnicima bakra i zlata… polako prodajemo zemlju i šume.
Strani apotekarski lanci skoro su potpuno preuzeli tržište prodaje lekova i suplemenata u Srbiji. Samo za suplemente su građani Srbije 2023. godine potrošili oko 230 miliona evra. Ovakvim postupanjem značajno su narušena načela zdravstvene zaštite: načelo pristupačnosti, načelo kontinuiranosti i načelo stalnog unapređenja kvaliteta i bezbednosti u pružanju zdravstvene zaštite. Siguran sam da se ovi zadaci ne mogu u potpunosti ostvariti bez „državnih“ apoteka, a one polako fizički nestaju uz odlazak visokostručnog kadra. Ovo se zove kontinuirana autodestrukcija zdravstvenog sistema Srbije.
Suštinu problema vidim i u odsustvu političke volje da se nagomilani problemi reše u interesu građana Beograda i Srbije. Zato Vladi predlažem hitno „buđenje iz zimskog sna“ i razmatranje tri moguća rešenja:
Prvo, ozbiljno razmotriti dostupnost i pristupačnost svih lekova uz održivost i prihvatljivost u sferi formiranja cena, kako za Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO), tako i za farmaceutske kuće. Kao posebne teme kandidujem: stručnu i komparativnu analizu potrošnje lekova, reviziju esencijalne liste lekova, farmakoekonomske aspekte lečenja, međunarodnu saradnju u oblasti cenovne politike, dostupnost lekova itd.
Drugo, formiranje izdvojene budžetske linije u okviru finansijskog plana RFZO-a, koja bi bila isključivo namenjena inovativnim lekovima u jednoj kalendarskoj godini. Ovakav model, koji uspešno funkcioniše u pojedinim evropskim zemljama, bolesnicima bi doneo sigurnost, a farmaceutskim kućama neophodnu predvidljivost u planiranju.
Treće, polazeći od člana 28, tačka 3 Zakona o zdravstvenoj zaštiti RS, treba osnovati Centralnu apoteku Srbije (CAS), u čiji bi sastav ušle sve postojeće neprodate „državne“ (javne) apoteke i apoteke na primarnom nivou zdravstvene zaštite. Radilo bi se o zdravstvenoj ustanovi u sistemu javnog zdravlja Republike Srbije, sa svim pravima i obavezama koje iz toga proističu.
Meni je već godinama jasno da je brojnim bolesnicima uskraćeno pravo na kvalitetno i bezbedno lečenje koje je usvojeno u svim svetskim stručnim vodičima i široko dostupno u evropskim zemljama. Činjenica je da i pojedine državne institucije i ustanove, svojim nečinjenjem ili pogrešnim činjenjem, učestvuju u aktuelnoj diskriminaciji bolesnika u našoj Srbiji.
prof. dr Dragan Delić
predsednik Resornog odbora za zdravlje Srbija centra
