U Srbiji, gde postoji samo NJEGOVO i pogrešno mišljenje, gde su ustavne nadležnosti samo „mrtvo slovo na papiru“, gde postoji mala laž, velika laž i statistika, nažalost ne postoji nijedna izjava, pojava ili događaj koju bi svrstali u Riplijevu rubriku „Verovali ili ne“. Jednostavno, sve je moguće i ostvarljivo, sve je prihvatljivo i predvidljivo i sve je podložno zaboravu i oprostu.
Oktobra 2025. godine predsednik Republike Aleksandar Vučić izjavio je da : „Idemo na nešto novo, na nešto još drugačije i bolje. To je da pokušamo da razgovaramo s farmaceutskim kompanijama o sniženju cena lekova, pa ako to ne žele, onda ćemo uvoziti više takozvanih generičkih lekova, iste supstance, isti sastojci, samo drugačija firma. Pa, da vidimo da li će onda želeti da čuju ili ne vapaj ljudi koji su bolesni, koji žele da lekove imaju po nižim cenama. Mislim da je to velika vest za ljude“.
Ta „velika vest za ljude“, 29.j una 2026. godine svela se na da je „država preuzela na sebe deo troškova kako ne bi smo imali nestašicu lekova i kako građani ne bi plaćali najviše cene“. Predsednik Republike je trijumfalno i dodao: „Za sve lekove građani će ubuduće imati doplatu od 10 do 50 odsto, umesto dosadašnjih 10 do čak 90 odsto. Zahvaljujući subvencijama pojedini lekovi bići višestruko jeftiniji, tako da će penzioneri koji mesečno izdvajaju i do 12.000 dinara za terapiju ubuduće za iste lekove plaćati oko 4.000 dinara. Ova mera je ograničena na godinu dana i u to uzlažemo skoro 80 miliona evra“.
Prisutni novinari, zatečeni i, možda, oduševljeni, nisu postavili sledeća pitanja predsedniku Republike:
1)Zašto razgovori sa (stranim) farmaceutskim kompanijama nisu rezultirali „sniženjem cena lekova“? Zašto govori o mogućoj „pobuni farmaceustke industrije“, da smo „ucenjeni jer svakog trenutka mogu da izazovu nestašicu lekova“ i da se radi o „farmakomafiji“? Kako posle ove blasfemije nastaviti razgovore i saradnju sa njima? Da li u stranim faramceutskim kućama rade naše kolege – lekari i farmaceuti?
2)Zašto smo sve domaće, odlične i uspešne farmaceutske kuće prodali strancima, a sada to isto radimo i sa domaćim apotekama? Ko je profitirao na tim prodajama?
3) Zašto su naši građani, u zdravstvenom sistemu koji je „besplatan“ kako tvrde političari na vlasti, plaćali doplatu za lekove i do 90 odsto vrednosti leka?
4)Zašto će naši građani, u zdravstvenom sistemu koji je „besplatan“, i dalje plaćati doplatu za lekove od 10 do 50 odsto?
5)Da li će penzioneru, suštinski, biti lakše ukoliko umesto npr.sadašnjih 12 hiljada dinara na mesečnom nivo, plaćati za lekove 4 hiljade dinara ( 48 hiljade godišnje)?
6) Da li neko veruje da će „država Srbija“ uplatiti 80 milona evra (9,6 milijardi dinara) Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje na ime manjeg učešće građana u doplati za lekove? Da li je zdravstveni sistem, sa zdravstvenim radnicima, socijalni i ekonomski ventil ovog društva?
7)Zašto su samo dva inovativna leka ušla na tzv.pozitivnu listu, kada na desetine lekova, sa brojnim bolesnicima, to čeka godinama i kada smo na začelju Evrope po savremenoj terapiji?
Prof. dr Dragan DELIĆ, predsednik Odbora za zdravlje Srbija centra ( SRCE)
