Beograd na vodi nije samo urbanistički projekat. To je ogledni primer zarobljene države – model u kojem se zakoni prilagođavaju jednom investitoru, najvrednija javna imovina stavlja u službu privatnog profita, a policija, tužilaštvo i gradske institucije ćute kada treba zaštititi građane.
Korupcija nije samo koverta sa novcem. Korupcija postoji i kada vlast jednom privilegovanom partneru obezbedi zemljište, posebne zakone, infrastrukturu i administrativnu podršku, dok građanima uskraćuje pravo da znaju kolika je stvarna vrednost onoga što je dato i šta su zauzvrat dobili.
Vlast godinama ponavlja da zemljište Beograda na vodi „nije prodato“. To je pravno formalistički izgovor kojim se prikriva suština posla. Prema objavljenom ugovoru, delovi najvrednijeg javnog građevinskog zemljišta u centru Beograda dati su zajedničkom preduzeću u zakup na 99 godina – bez naknade. Istim ugovorom predviđeno je da se pravo zakupa, nakon dobijanja upotrebne dozvole, može pretvoriti u pravo svojine bez dodatnog plaćanja i bez naknade za konverziju.
Dakle, zemljište nije direktno prepisano stranom investitoru, već je bez naknade uneto u kompaniju u kojoj strani partner ima 68 odsto vlasništva, dok Republici Srbiji pripada svega 32 odsto. Grad Beograd, na čijoj teritoriji se projekat realizuje i čiji građani snose najveći deo njegovih urbanističkih, infrastrukturnih i saobraćajnih posledica, nema kontrolni vlasnički položaj.
Postavljamo jednostavno pitanje: ko je i na osnovu koje nezavisne procene utvrdio da država za zemljište, infrastrukturu, izmeštanje železničkih kapaciteta, eksproprijaciju i druge javne obaveze treba da dobije samo 32 odsto projekta?
Zašto nije bilo otvorenog međunarodnog nadmetanja na kojem bi se utvrdilo koliko drugi investitori nude za istu lokaciju i pod kojim uslovima? Bez konkurencije i nezavisne procene tržišne vrednosti ne može se dokazati da je izabrani model bio najbolji za građane Srbije i Beograda.
Poseban cinizam predstavlja odnos između vrednosti zemljišta i cena stanova. Investitor trenutno pojedine stanove zvanično oglašava po cenama od približno 3.316 evra po kvadratnom metru, bez PDV-a, dok oglasne cene kvadrata u luksuznim objektima Beograda na vodi dostižu i više od 10.000 evra. Na zemljištu datom bez naknade prodaju se neki od najskupljih kvadrata u Srbiji, a većinski deo dobiti pripada stranom partneru.
Javni resurs je, tako, pretvoren u privatnu robu izuzetno visoke vrednosti. Građani su dali lokaciju, institucije, infrastrukturu i privilegovani pravni okvir, dok im vlast nikada nije predstavila potpuni obračun: koliko je javni sektor ukupno uložio, koliko vredi preneto zemljište, koliko je plaćeno za infrastrukturu i eksproprijaciju, a koliko je država stvarno prihodovala.
Za ovaj projekat donet je i poseban zakon – lex specialis – kojim je proglašen javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti radi izgradnje poslovno-stambenog kompleksa i uveden poseban režim izdavanja dozvola. Time je nešto što je dominantno komercijalni poduhvat proglašeno projektom od posebnog značaja, a zakon je skrojen prema potrebama jednog unapred izabranog projekta.
Umesto da investitor posluje u okviru zakona koji važe za sve, vlast je menjala pravni okvir da bi odgovarao investitoru. To je suština institucionalne korupcije: privilegija se ne daje ispod stola, već se ugrađuje u zakon.
Najmračniji simbol projekta ostaje Savamala.
U noći između 24. i 25. aprila 2016. godine, grupa maskiranih ljudi sa građevinskim mašinama rušila je objekte u Hercegovačkoj ulici, ograničavala slobodu kretanja građana i oduzimala im telefone, dok policija nije odgovorila na njihove pozive. Rušenje se dogodilo na prostoru koji je trebalo osloboditi za realizaciju Beograda na vodi.
Deset godina kasnije javnost još ne zna ko je organizovao rušenje, ko je izdao naređenje, ko je upravljao mašinama i ko je policiji naložio da ne reaguje. Osuđen je samo jedan policijski službenik zbog nesavesnog rada, i to uslovnom kaznom. Nalogodavci i neposredni izvršioci ostali su zaštićeni.
Savamala zato nije završeni incident iz prošlosti. Ona je dokaz da je, radi interesa moćnih, moguće privremeno suspendovati pravnu državu, ostaviti građane bez policijske zaštite i zatim godinama opstruirati utvrđivanje pune odgovornosti.
Opštinsko povereništvo Savski Venac stranke Srbija centar – SRCE zahteva:
– objavljivanje svih ugovora, aneksa, procena vrednosti zemljišta i sporazuma povezanih sa projektom Beograd na vodi;
– potpunu evidenciju svih parcela koje su date u zakup ili pretvorene u svojinu, kao i pravni osnov svake pojedinačne konverzije;
– nezavisnu finansijsku i imovinsku reviziju ukupnih ulaganja države i Grada Beograda, troškova infrastrukture, eksproprijacije, doprinosa i ostvarenih prihoda;
– utvrđivanje tržišne vrednosti javnog zemljišta koje je uneto u projekat i poređenje te vrednosti sa državnim vlasničkim udelom od 32 odsto;
– formiranje nezavisne istražne komisije i ponovno, stvarno delotvorno postupanje tužilaštva u slučaju Savamala, sve do identifikovanja nalogodavaca i izvršilaca;
– zabranu svakog daljeg raspolaganja javnim zemljištem bez javnog nadmetanja, nezavisne procene vrednosti i potpune kontrole javnosti.
SRCE neće osporavati pravo Beograda da se razvija. Osporavamo pravo bilo koje vlasti da razvoj koristi kao izgovor za poklanjanje javnih resursa, gaženje urbanističkih pravila, donošenje zakona po meri privilegovanih investitora i prikrivanje odgovornosti za nasilje nad građanima.
Savski Venac nije privatni posed vlasti. Beograd nije plen. Javno zemljište pripada građanima, a oni koji su njime raspolagali bez pune transparentnosti moraće da polože račune.
Beograd nije na prodaju. Pravda za Savamalu ne zastareva.
