„Nemoguće je da čovek bude baš u svemu neuspešan, ako je imao stvarnu nameru da bar nešto dobro uradi. I ćorava koka bi ubola bar neko zrno. Ali za slučaj da neko veruje u mogućnost da je hteo dobro, ali da je ispalo loše, zar takav epohalni neuspeh nije dovoljan razlog da odgovara, da položi račune“, kaže Ponoš u intervjuu za Betu.
„Posle svega što se desilo, a posebno zbog toga kako se desilo, nemam nikakvu dilemu da Vučićeva kosovska politika zaslužuje da se nazove izdajničkom“, kaže Ponoš.
Na pitanje koje su najveće greške predsednika Vučića po pitanju KiM, Ponoš kaže da bi nabrajanje potrajalo „ako bi se prihvatila mogućnost da je imao dobre namere, ali da je samo bio epohalno nesposoban i nesupešan. Posebno mesto zaslužilo bi to što je odlučio da sve što se od Srbije tražilo preda odmah, bezuslovno, avansno. Formalno samo za obećanja Prištine i međunarodnih posrednika, a suštinski kao otplatu rate za stranu podršku svom dovođenju na vlast kako bi uradio upravo to što je uradio. Posledica je da ni Srbi sa KiM ni država Srbija nisu dobili ama baš ništa od takve Vučićeve politike koja je bila neophodno gradivno tkivo za uspostavljanje kosovske državnosti“.
Na pitanje da li u tim odlukama ima elemenata krivičnih dela protiv naroda i države, Ponoš kaže da je nemoguće da nema odgovornosti i da niko nije kriv za promenu stanja na terenu i u papirima od onoga što je bilo 2012. do ovoga što imamo danas.
Ponoš naglašava da se posledice tih odluka ogledaju u činjenici da su institucije R. Srbije na KiM, što ugašene, što proterane i više ne pružaju podršku opstanku i funkcionisanju srpske zajednice, i da se Srbi se masovno iseljavaju.
„Najmučniji indikator stanja i trendova je što sve više porodica šalje decu čak i u osnovnu školu van Kosova, kod rodbine u Kraljevo i druge gradove. Ta deca neće tamo da se vrate. I ostatak porodice će za njima pre ili kasnije“.
Prema njegovim rečima, i crkva se već ozbiljno miri sa novom realnošću.
„Relalativizuje pitanje državnih granica i neprisustva institucija države Srbije na prostoru KiM. Kao da se prihvata činjenica da će te crkve i manastiri ostati samo srpska kulturna baština u koju će turisti svraćati. A u turističkim lifletima će sve češće pisati da posećuju albanske srednjevekovne bogomolje“.
Ponoš kaže da su događaji u Banjskoj bili „naglo ubrzanje na već zacrtanom putu u provaliju“, a da je uvod bilo povlačenje Srba iz kosovske policije. „Kvalifikacija događaja u Banjskoj poslužila je da pruži legitimitet represivnim merama Prištine prema civilnom stanovništvu“.
Govoreći o ulozi Milana Radoičića, Ponoš kaže: „Kad pogledamo kakvi su ostali Vučićevi puleni sa Srpske liste, onda nije ni čudo što se Vučić oslonio na Radoičića. Radoičić se bar nije zaklinjao i nad kosovskim Ustavom. On zna koje zakletve se više cene kod Albanaca na Kosovu, a i kome se daju u poslu kojim se uspešno bavio. Uostalom, za Vučićevo razumevanje politike, srpstva i biznisa, Radoičić je bio prirodniji izbor nego neko profila, kalibra i vrednosnih stavova Olivera Ivanovića“.
Na pitanje koliki je sada politički kapacitet Beograda u pregovorima s prištinskim vlastima u Briselu, Ponoš odgovara: „Nikakav, dok je ove vlasti u Srbiji. Kurti vrlo uspešno vuče loptu po terenu, malo nogom, malo rukom, malo ispod majice. Zna da sudije to vide, ali da ne mogu više da posežu za žutim kartonima jer utakmica mora po svaku cenu da se odigra do dogovorenog rezultata. Uostalom Kurti sudije samo nervira jer je netaktičan, nestrpljiv i bezobrazan prema njima, a ne zato što faulira drugu stranu ili što će da poremeti zacrtani rezultat.
Kurti jako dobro zna da su odnosi političkih partnera, što su on i Vučić, uostalom kao i odnosi dvoje ljudi u bilo kakvoj relaciji, uslovljeni opozicijom onoga kome je manje stalo. Njemu je manje stalo. On je taj koji setuje kvalitet njihove međusobne veze. Može mu se“.
Na pitanje da li će biti formirana ZSO, Ponoš odgovara „Hoće, ali ko i da neće. Čak i kad bi danas bila formirana sa svim ingerencijama koje su nekad tražene, a neće, to više nema te efekte kakve bi imalo kad je trebalo da se formira. Tamo danas ima mnogo manje Srba. Otišli su čekajući Godoa“.
Ponoš ocenjuje da je odnos međunarodne zajednice prema srpskoj zajednici na KiM dvoličan i licemeran.
„Vode se logikom – nema Srba, nema ni problema. Sad se već okreću konceptu da treba da se sačuva tamo taman toliko Srba da ih bude za pokazivanje. Kao Indijanaca u rezervatima“.
„Da bi se bilo šta od srpskih nacionalnih interesa na KiM spasilo, neophodno je da se promeni vlast u Srbiji“, zaključio je Ponoš.
