Srpska prosveta probuđena iz dubokog sna prati navodne „pregovore“ sa Vladom Srbije. Pravo pitanje je zašto razgovori sada toliko zapinju, kada je pre išlo mnogo lakše? Posle dva – tri nećkanja po principu, hoću – neću, predstavnici sindikata su uvek pristajali na sve. Neprekidnim pristajanjem na mrvice iz prosvetnog tanjira, sistematski su uništavali, ponižavali i srozavali prosvetu čineći plezir vlasti.
Međutim ovih dana, njihovi već poslovično „topli“ i saradnički razgovori ne idu tako lako, jer ih prilikom izlaska iz zgrade Vlade, na „snajperu“ čekaju njihove kolege, nastavnici i njihovi bivši učenici, sada studenti. Negde, baš iza širokih studentskih leđa i pametnih glava stameno stoje roditelji, a i među njima mnoštvo studentskih roditelja, prosvetara. Zakomplikovalo se više nego što su sindikalci očekivali. Imali su oni svoje sjajne trenutke u prosvetnom delovanju, kada su nabavljali ogrev, svinjske i juneće polutke, nešto zimnice po povlašćenim cenama na čak 12 mesečnih rata. U većim i ozbiljnijim školama organizovali su novogodišnje paketiće, osmomartovske čestitke i putovanja, školske izlete zarad lepog sindikalnog druženja, a nekada i dočeke „srećnih novih godina“ po nekom finom samoupravljačkom sistemu, da smo svi jednaki i da svi sve možemo i zaslužujemo. U međuvremenu, postali su stalni učesnici školskih odbora, (sve po zakonu), članovi timova za bodovanje tehnoloških viškova i lica koja su „opravdano“ za blisku saradnju sa menadžentom škole i „samopregoran rad“ dobijali 12 odsto dodatka na platu. Svima u školi, koji su radili, nekako je bilo važno da budu dobri sa predsednikom sindikata, jer je on ipak dobar sa direktorom škole, pa si onda i ti nekako zaštićen. A među prosvetarima se zna, da direktor i sindikalac, (nokat i meso) mogu biti i dobronamerni i zlonamerni. Sastanci sindikata su bili ponekad (najćešće posle iscrpljujućih nastavničkih veća) ili nikad i više se raspravljalo o jelu i piću i drugarskim večerima, nego što je iko u školi smatrao da je taj neki predsednik sindikata važan i odlučujući faktor za njegovu sudbinu. Funkcije predsednika sindikata se prihvatao samo onaj ko je hteo. Podrška kolektiva, je vazda bila stoprocentna, jer niko neće da se bavi organizacijom novogodišnjih paketića i raspodelom zimnice u paketima po 12 tegli (a ne naruči svako 12 od svega, te to valja razbrojati, spakovati, izračunati i podeliti). Vremenom, predsednik sindikata koji nekim čudom nije postao direktor, (a to je bio najčešći „razvojni put, Bore Šnajdera“), je postao osoba na koju se ne računa, čovek koji sigurno neće zastupati prava nastavnika i koji će gledati da ugasi ma koju vatru u kolektivu ili da brže bolje dojavi direktoru o rasplamsavanju nove.
Više od 20 godina nije ozbiljno razmatrana reprezentativnost sindikata, niti njihovih predstavnika, kolektivi su sindikalno obesmišljeni i eutanazirani. Kada god su postojali neki dogovori sa Vladom, sindikati su izdali prosvetne radnike i dobili samo ono što je država inače bila spremna da udeli nastavniku. Naravno, kojekuda je bilo, a možda i ima čestitih predsednika sindikata i promišljenih kolektiva, ali to je u srpskom prosvetnom sistemu, retkost, na nivou statističke greške. Država je sindikalni sistem razradila do tančina. Mi prosvetni radnici, nismo ni primetili trenutke u kojima bi ti isti „domaćini“ škole mogli da odlučuju o našim sudbinama. Od pre nekoliko dana, predstavnici sindikata su se našli u nebranom grožđu. Krenuli u pregovore, kada niko nije, sa vlašću krvavih ruku, koja laže, krade i devastira celu državu. Uz to ako se „raskomote“ u zgradi Vlade, prodaće, i izdaće svoje sadašnje i bivše učenike, STUDENTE, kolege, roditelje učenika, studenata, svoju rođenu decu. Ulog preveliki, zarad šibicarenja za sumu od par hiljada dinara koja će biti isplaćena (a možda i neće) u oktobru 2025. Savet vam ne treba, znate šta častan čovek treba da uradi i sa kim se i kada pregovara. Da podsetim na jednu iz „Gorskog vijenca“, jer nam je Njegoš veliku mudrost ostavio „spuštavah se ja na vaše uže, umalo se uže ne pretrže, od tada smo viši prijatelji, u glavu mi pamet ućeraste“.
Radi pameti evo jednog saveta – mesto vam je sa studentima i kolegama, raspetljajte taj Gordijev čvor sa mostarske petlje, da vam obraz ne bi pocrneo.
Dr Tatjana Marković – Topalović
