Vučićevi infrastrukturni projekti koji nas vode u „zlatno doba“ ne pitaju za cenu. Tačnije, možda se, pod velom tajne uz direktnu pogodbu, za cenu radova pitaju probrani neimari i ostali naši graditeljski usrećitelji, ali se za cenu i ispostavljenu fakturu sigurno se ne pitaju izvršioci plaćanja – građani, poreski obveznici. Naravno, misli na cenu izraženu u novcu, gde je sad već postalo uobičajeno, najčešće u milijardama, uglavnom u stranoj valuti, ređe u dinarima.
Međutim, ima jedna druga cena koja se u troškovniku zlatnodobskih pruga, puteva i mostova ne iskazuje. A ako je neko i spomene onda su ti „mrzitelji otadžbine i svega naprednog“, gde im dežurni državni stručnjaci opšte prakse prostačkim „argumentima“ objašnjavaju kako nisu u pravu.
To je cena zagađenja zemlje, vode i vazduha, čak i trajno. I ugrožavanje sveukupnog biljnog i životinjskog sveta i, na koncu, zdravlja i života ljudi.
Najnoviji primer su radovi na mostu u Novom Sadu u zonama Petrovaradinske ade i Ratnog ostrva, koje formalno izvodi ista kompanija kao i sve do sada skupe poslove u ovoj zemlji. U ovom slučaju je reagovao, kako navode neki naši mediji, čak i Biro Bernske konvencije, pozivajući vlasti u Srbiji da hitno obustavi radove dok se ne sprovedu nezavisne ekološke i hidrološke procene, sve zbog rizika od nepovratne štete po ekosisteme i izvore pijaće vode (kojom se snabdeva Novi Sad i okolina).
Na ovaj problem nebrige o životnoj sredini i izvorištu pijaće vode, koji je samo kulminirao radovima na mostu koji su narušili čistotu bio i hidrosfere, su i ranije ukazivala lokalna i druga ekološka društva i stručnjaci.
Moramo podsetiti i na samo još dva velika državna odnosno gradska projekta, kojima se obećava opšte blagostanje, a to su kopanje litijuma u srcu Šumadije i beogradski metro. O jednom i drugom je mnogo toga rečeno i napisano – ali se ističu dva momenta koja pokazuju apsolutnu nebrigu o našim vodama i prirodi, u krajnjem o građanima.
Prvo, teško je naći izraz, a ne biti nepristojan, za objašnjenje inostranog ekološkog i rudarskog stručnjaka da će problem zagađenja na odlagalištu u Jadru od više miliona tona visokootrovne jalovine biti rešen tako što će prethodno na mestu odlagališta biti postavljem plastične folije. Kako su naši državni stručnjaci reagovali na ovakvu eko-zaštitnu metodu nije poznato, i šta su pokazale njihove ekološke studije.
Drugo, teško je i ne upitati se kom je to (čoveku) palo na pamet kad je početna stanica beogradskog metroa bila planirana (kao i celo novo naselje) u Makiškom polju, u široj zoni sanitarne zaštite akumulacije iz koje se Beograd snabdeva vodom.
Aman ljudi dokle više? Ne činite to sopstvenom narodu i državi.
I učinite nešto za naše vode, šume i njive, zemlju i vazduh. Učinite nešto za naše vode: Ne prodajte u bescenje vodoizvorišta pijaće vode, očistite makar postojeće kanale za navodnjavanje da suša ne uzima danak poljoprivredi, uređujte a ne uništavajte nekontrolisanim vađenjem šljunka makar postojeće bedeme da ne bi, kao što se sada dešava, posle tri dana kiša jug Srbije bio pod vodom.
I na kraju predlog: Umesto lex specijalisa za egzotične igraonice u Surčinu, donesite lex specijalis, i prebacite taj silni novac, za projekat gazdovanja i čuvanja naših voda, najvećeg blaga što ga jedna zemlja ima.
