Posle višegodišnjeg strpljivog čekanja, napokon smo na predstavljanju nacionalne strategije „Srbija 2030“ od predsednika Republike Aleksandra Vučića čuli prvu verodostojnu konstataciju o srpskom zdravstvu. Naime, izjavio je „da je stanje u zdravstvu Srbije neodrživo i da se poslednjih decenija u zdravstvu radilo pogrešno“. Međutim, predsednik Republike je ostao nedorečen jer posle ove ozbiljne istine, sa brojnim reperkusijama, neminovno se nameću bar dva pitanja: a) koje institucije i pojedinci snose odgovornost za takvo stanje, i b) koje reformske, pa i kadrovske, promene slede ili predlaže?
Umesto toga, dobili smo sledeća razmišljanja i predloge koji, ni u forenzičkim tragovima, ne ukazuju na razumevanje složenosti problema i želju za utemeljenjem nove zdravstvene politike u Srbiji.
Prvo, predsednik je najavio da će od 2028. do 2035. godine biti uloženo 2,5 milijarde evra u zdravstvenu infrastrukturu. Oni koji su neopterećeni potrebnim znanjem i iskustvom, ovaj „poklon“ prihvatiće bez sumnjičavosti, možda i sa radošću. Međutim, nijedna država na ovaj planeti nije uspela da reši narastajuće probleme u zdravstvenom sistemu samo proširenjem bolničkih kapaciteta i kupovinom nove opreme, što se isključivo i uporno radi u našoj zemlji. Na drugoj strani, promene koje zahtevaju znanje, iskustvo, stručno planiranje, snažnije finansiranje, savremene ideje, široku edukaciju i motivisanost zdravstvenih radnika, adekvatno vrednovanje rada i rezultata rada zdravstvenih radnika, bolju kontrolu, organizaciju i rukovođenje, uključenje većeg broja znalaca i institucija, depolitizaciju zdravstva itd., nekako su ostale po strani, gotovo marginalizovane ili zaboravljene.
I tokom proteklih godina, data su brojna obećanja za renoviranje ili izgradnju zdravstvenih ustanova po celoj Srbiji. Samo podsećam na novu infektivnu kliniku za 21.vek, stručno i prostorno spremnu za nadolazeće epidemije i pandemije, a što je predsednik Republike i obećao februara 2020.godine ili na pedijatrijsko odeljenje pančevačke bolnice kojem će „da zavide na izgledu i opremi“, a što je predsednik Republike lično obećao 2020. godine. Šta se dešava sa fabrikom „sinofarm“ vakcina, izgrađenom bez stručnog pokrića,ukupne vrednosti oko 46 miliona evra, sa obećanom godišnjom proizvodnjom od 30 miliona doza vakcina. Predsednik Republike je ovu fabriku, i pre izgradnje, nazvao „regionalnim čudom“ i „srpskim ponosom“.Takođe, u budžetu za ovu godinu nema onkologije dva, „kao najvećeg regionalnog onkološkog centra sa početkom rada 2027/28. godine“. A činjenica je da smo na evropskom vrhu po smrtnosti od malignih bolesti. Međutim, po izjavi predsednike Republike, pojavila se inicijativa od strane „najmoćnije američke bolnice“ (Memorial Sloan Kettering Cancer Center, New York, USA) za izgradnju privatne bolnice za onkološke bolesnike na Bežanijskoj kosi. Ostaje pitanje, ko će tu moći da se leči?
Ostaje nejasno ko je definisao prioritete i precizan redosled koraka u ovoj oblasti, kada ne postoje stručni i iskustveno utemeljeni kriterijumi. Ostaje nejasno šta je ostvareno od ranijih brojnih obećanja, šta je započeto, šta je u fazi izvršenja, od čega se odustalo i zašto? Ostaje nejasno zašto se u šabačku bolnicu ulaže ogromnih 371 milion evra? Pošto se, očigledno, nalazimo u predizbornom periodu, opšteprihvaćena Bizmarkova misao ponovo dobija na aktuelnosti: „Najviše se laže za vreme rata, posle lova i pre izbora“.
Drugo, blagougodne su reči predsednika Republike da smo „sredstva za inovativne lekove od 6,2 milijarde dinara uložili 2023. godine, i da će to rasti u budućnosti. Broj dece koju lečimo od retkih bolesti raste svake godine, i nastaviće da raste“. Dešavanja u realnom životu demantuju predsednika. Naime,od kraja 2023. godine nijedan inovativan lek nije odobren od strane Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, mada je kandidat za predsednka vlade i predsednik SNS-a 1.maja 2024.godine izjavio: „Od sredine ove godine nećete moći da pronađete da u Srbiji nema inovativnog leka ili leka za retke bolesti“.To se, naravno, nije desilo.Manje od 10 odsto inovativnih lekova koji se registruju u EU postane dostupno našim osiguranicima kroz tzv.pozitivnu listu. U Bugarskoj 95 odsto, Rumuniji 80 odsto, Hrvatskoj 77 odsto, Crnoj Gori čak 42 odsto.U međuvremenu, u svetu se svake godine pojavi između 40 do 50 inovativnih lekova koji donose izlečenje ili zalečenje sa efemernim neželjenim efektima, uz značajne pozitivne ekonomske efekte. U ovom trenutku na ulazak na tzv.pozitivnu listu RFZO čekaju inovativni lekovi za skoro sto kliničkih entiteta ili indikacija.Inače, Srbija ima najmanje ulaganje u lekove po glavi stanovnika na godišnjem nivou, samo 136 evra. Daleko smo iza Bugarske (198 evra), Rumunije (235 evra) ili Hrvatske ( 282 evra).
Pozitivno je što se sve više pažnje posvećuje zdravstvenoj zaštiti obolelih od retkih bolesti.Međutim, nije došlo do očekivanog i neophodnog povećanja iznosa u budžetu za 2026. godinu, odnosno iznosi kao i 2025. Godine – 10,2 milijarde dinara. Ta činjenica onemogućuje povećanje broja lečenih sa retkim bolestima čiji se broj, zahvaljući sofisticiranoj dijagnostici, značajno povećava.
Treće, nekompetentnost predsednika Republike došlo je do punog izražaja i kada je naveo razlog postojanja lista čekanja bolesnika jer oni „odbijaju operaciju zbog svinjokolja, dva dana pred slavu ili zbog putovanja“. Ponovo je najavio „ukidanje lista čekanja“ i pozvao osiguranike da „imaju poštovanje prema zdrastvenom sistemu“.
Međutim, brojni su problemi, osim „svinokolja“, koji dovode do stvaranja lista čekanja: nedovoljno finansijsko izdvajanje za zdravstvo, veliki priliv bolesnika iz različitih razloga (npr. sve starija populacija sa brojnim bolestima, odsustvo preventivnih mera), manjak edukovanih ( kompetentnih) zdravstvenih radnika, nedostatak prostora i savremene opreme, kriza rukovođenja, loša organizacija rada, medicinski kriterijumi za uključenje bolesnika na liste čekanja itd.
Četvrto, glasno razmišljanje predsednika Republike o značaju vrednovanja obima i kvaliteta rada lekara, generalno mogu da prihvatima. Za razliku od njegovog eksplicitnog stava ( „u Nišu imamo lekara koji obavi jednu operaciju, a govori kako ništa ne valja dok prima 3.500 evra platu“) ili pojednostavljenog sagledavanja problema („ne možeš da radiš dva sata, a da primaš kao da radiš deset“), zalažem se za istinito, stručno i celovito sagledavanje problema i sveobuhvatno rešenje, bez politikanstva. Inače,lekar specijalista u Srbiji ima platu 177.114 dinara ( 1488 evra), u Crnoj Gori 2500 evra,u Hrvatskoj 2.800 evra,u Sloveniji preko 4.000 evra.
Peto, u najmanju ruku diskutabilna je izjava predsednika Republike da „gotovo nijedna zemlja u Evropi, proporcionalno svom budžetu i ekonomskoj snazi, ne ulaže toliko u zdravstveni sistem“.
Ove godine je planirano da se za funkcionisanje zdravstva Srbije potroši skoro 638 milijardi dinara (5,4 milijardi evra), što je 5,7 odsto BDP. Države članice Evropske unije za zdrastvene rashod odvajaju u proseku oko 7 odsto (Zavod za statistiku EU- Eurostat). Češka i Austrija (obe po 9,2 odsto) i Francuska (devet procenata), imaju najveće državne rashode namenjene zdravstvu u odnosu na BDP.
U našoj zemlji, ove godine po glavi stanovnika biće odvojeno skoro 800 evra za zdravstvo, ali je to ipak tri puta manje od proseka zemalja EU. I zbog toga, 45 odsto ukupnih troškova u zdravstvu( 664 evra po glavi stanovnika), građani pokrivaju iz svog džepa odlaskom u privatno zdravstvo. U Hrvatskoj je to tri puta manje (215 evra). Sve iznad 20 odsto govori da je zdravstveni sistem u ozbiljnom problemu. U međuvremenu, po izjavi predsednike Republike „mi smo u poslednja tri meseca, sa nečim što ćemo potpisati za sedam dana, dati za naoružanje i opremu više od 6 milijardi evra“.
Za lečenje naših građana u inostranstvu planirano je ove godine samo 350 miliona dinara(2,9 miliona evra), otprilike za tridesetak bolesnika. Na drugoj strani, Uprava za igre na sreću dobiće iz budžeta čak 1 380 117 000 dinara ( četiri puta više nego za lečenje naših građana u inostranstvu!). U ovom teatru apsurda, jedna od najprofitabilnijih domaćih privatnih firmi, sa neto dobitkom od 5,3 milijardi dinara, bila je jedna kladionica. A mi ćemo bolesnike da upućujemo u inostranstvo zahvaljujući SMS porukama i humantarnim akcijama. Izjava predsednike Republike da se „u Srbiji najmanje dece leči SMS porukama“ relativizuje problem i smatram je etički problematičnom.
I na kraju, gde uočavam probleme u strategiji „Srbija 2030“ kada je u pitanju zdravstvo Srbije? Ne vidim jasnu, dugoročnu, koherentnu i razvojnu zdravstvenu politiku Republike Srbije.Ne vidim stručno i iskustveno utemeljene prioritete u zdravstvenom sistemu. Ne vidim spremnost sadašnje vlasti da, iz različitih izvora, poveća priliv finansijskih sredstava u zdravstveni sistem. Ne vidim kontrolne mehanizme, niti spremnost za domaćinsko trošenje izdvojenih finanasijskih sredstava.
Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji
Narodni poslanik Srbija centar (SRCE)
