Milan Ilić, zamenik gradonačelnika i Dušan Aritonović, načelnik Gradske uprave u Vranju, biće na čelu Radne grupe za pripremu dokumentacije za postupak zaštite znanja i veštine pravljenja vranjske pite samsa, kao elementa nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije. Lokalna vlast u Vranju je, još jednom, pokazala kako zamišlja „zaštitu tradicije“ upravo bez onih koje tu tradiciju zaista nose i prenose s kolena na koleno. Umesto žena koje su generacijama čuvale znanje i stvarale vranjsku samsu, na čelu ove Radne grupe će ipak biti SNS funkcioneri, koji su izgleda ovo mesto zaslužili po tome što odlično poznaju ukus vranjske samse.
Žene u Vranju su dovoljno dobre da mese, razvlače kore, prenose znanje, čuvaju običaje i tradiciju, ali očigledno nisu dovoljno dobre da budu na mestima sa kojih se odlučuje. Ovo je još jedan primer kako se žene sistematski guraju na marginu, prisutne su tamo gde treba da rade, ali odsutne tamo gde se donose odluke. Ovakve radne grupe nemaju ni težinu ni kredibilitet za bilo kakvo odlučivanje, a kao takve predstavljaju samo političku farsu.
Ako već govorimo o zaštiti nematerijalnog kulturnog nasleđa, onda je neophodno razumeti i poštovati ono što se želi sačuvati od zaborava. Samsa je tradicionalno jelo koje potiče iz centralne Azije i sa Bliskog istoka, a vremenom se proširilo i na Balkan, uključujući i jug Srbije. Upravo u Vranju, ovo jelo je dobilo svoj poseban, autentičan oblik. U Vranju se samsa priprema na vrlo specifičan način, tako što se testo se razvlači oklagijom (sukaljkom) i premazuje uljem ili svinjskom mašću, ne puni se, već se nakon pečenja preliva kiselim mlekom i belim lukom. Ova kombinacija daje jelu prepoznatljiv ukus i čini ga važnim delom lokalne gastronomske tradicije. Samsa je nezaobilazan deo svakodnevice i služi se kao doručak ili lagana večera, ali i na porodičnim okupljanjima i prazničnim trpezama.
I upravo zato je nedopustivo da se o zaštiti ovakvog nasleđa odlučuje bez onih koje su ga sačuvale od zaborava. Bez žena koje su nosioci ovog znanja, svaki pokušaj zaštite vranjske samse kao nematerijalnog kulturnog nasleđa ostaje samo prazna forma. Ovakav pristup ne samo da ugrožava dostojanstvo žena koje su generacijama čuvale ovo znanje i veštinu pravljenja vranjske samse, već i samu suštinu onoga što se pokušava zaštititi. Nematerijalno kulturno nasleđe ne čine odluke donete u kabinetima, već ljudi, zajednica i živa praksa koja se prenosi s kolena na koleno.
Zato se postavlja jednostavno pitanje: da li je cilj zaista zaštita vranjske samse ili još jedna formalnost kojom će vlast pokušati da prisvoji nešto što nije stvorila?
Forum žena SRCE
