RO za urbanizam, saobraćaj i građevinarstvo: Dve milijarde evra i država pod aneksima za brzu prugu, a sporo otkrivanje istine

Vlast je godinama građanima Srbije predstavljala brzu prugu Beograd–Novi Sad–Subotica–Kelebija kao simbol modernizacije i najveći infrastrukturni uspeh države. Međutim, tek kada se objedine svi krediti, ugovori, dodatni radovi, aneksi, projektovanje, signalno-sigurnosni sistemi, elektroenergetska infrastruktura i nadzor, postaje jasno da građani Srbije danas plaćaju projekat čija ukupna vrednost dostiže gotovo 2 milijarde evra.

Veliki deo projekta realizovan je kroz ruske i kineske međudržavne sporazume, bez pune tržišne konkurencije i bez jedinstvenog javnog pregleda svih ugovora i finansijskih obaveza države. Ruski deo projekta realizovan je kroz kreditne aranžmane za železničku infrastrukturu, na kojima je kao glavni izvođač na ključnim deonicama bila angažovana ruska kompanija RZD International, firma u vlasništvu ruskih državnih železnica Russian Railways (RZD). Upravo preko te kompanije realizovani su poslovi na deonici Stara Pazova–Novi Sad, tunelu i vijaduktu Čortanovci, elektroenergetskim sistemima, dispečerskim centrima i drugim železničkim infrastrukturnim radovima. RZD International – Serbia Projects

Kasnije je isti model nastavljen sa kineskim državnim kompanijama China Railway International Corporation (CRIC) i China Communication Construction Company (CCCC), uz povezane kineske firme poput CRSC, CCECCB i Shandong. Upravo te kompanije godinama dobijaju najveće infrastrukturne poslove u Srbiji kroz međudržavne sporazume i posebne kreditne aranžmane. Prema analiziranim izveštajima Ministarstva, CCCC se pojavljuje na najmanje četiri velika infrastrukturna projekta u Srbiji, uključujući autoput Preljina–Požega, Novi Beograd–Surčin i poslove na brzoj pruzi. CRBC, kompanija povezana sa grupacijom China Communications Construction Company, pojavljuje se na najmanje četiri velika državna projekta, uključujući Fruškogorski koridor i projekat „Čista Srbija“. PowerChina učestvuje na najmanje četiri velika projekta u Srbiji, među kojima su Savski most, metro i Obilaznica oko Beograda. China Shandong International angažovana je na najmanje dva velika infrastrukturna projekta, uključujući Iverak–Lajkovac i Požarevac–Golubac.

Krediti za kineski deo projekta obezbeđivani su preko kineskih državnih finansijskih institucija, pre svega EXIM Bank of China i China Exim Bank, dok se u kasnijim fazama pojavljuje i Bank of China Hungarian Branch. Upravo preko tih banaka Srbija se zaduživala za najveće infrastrukturne projekte sa kineskim izvođačima, uključujući i brzu prugu.

Pregled glavnih ugovora i finansijskih obaveza

Kada se svi ovi ugovori i krediti objedine i grubo preračunaju u jedinstvenu valutu, ukupna vrednost železničkog koridora dolazi do približno 1,9 do 2 milijarde evra. Ono što dodatno zabrinjava jeste činjenica da projekat nije ostao u okvirima početno ugovorenih vrednosti. Na projektu je evidentirano najmanje šest osnovnih ugovora, ali i čak 11 aneksa za povećanje cena, dodatne radove i korekcije vrednosti ugovora, uz dodatne anekse kojima su produžavani rokovi izvođenja i realizacije projekta( 13 aneksa ukupno potpisanih).

Primer koji je već svima poznat iz rada Anketne komisije odnosi se na jednu od glavnih deonica prvobitno je ugovorene na oko 350 miliona dolara, ali je kroz anekse njena vrednost povećana na više od 426 miliona dolara. To je povećanje od preko 20%, i to samo na jednoj deonici projekta. Kako su rasli troškovi izvođenja, rasli su i troškovi nadzora nad tim istim radovima. Nadzor nad projektom poveren je firmi Project Biro Utiber. Osnovni ugovor za nadzor iznosio je 3,659 milijardi dinara bez PDV-a, a zatim su usledila još dva aneksa kojima je cena nadzora dodatno povećana, pa ukupna vrednost nadzora danas prelazi 7,6 milijardi dinara (oko 65 miliona evra). Tako građani Srbije ne plaćaju samo skuplje radove, već i skuplju kontrolu tih istih radova.

Posebno zabrinjava činjenica da kvartalni izveštaji Ministarstva ne prikazuju anekse i izmene ugovora potpuno konzistentno i hronološki. Pojedini aneksi i finansijske korekcije pojavljuju se tek u kasnijim izveštajima, iako su mogli biti zaključeni ranije, dok prethodni kvartalni izveštaji nisu sadržali kompletan pregled svih izmena. Zbog toga je gotovo nemoguće iz jednog dokumenta utvrditi tačan redosled aneksa, trenutak njihovog zaključenja i konačan zbir svih povećanja cena i dodatnih obaveza države. Upravo takva fragmentisana i nepregledna dokumentacija dodatno produbljuje sumnju u netransparentnost vođenja najvećih infrastrukturnih projekata u Srbiji. Dodatni radovi koji nisu bili pomenuti u početnim ugovorima naknadno se uvode kroz nove finansijske izmene. Deo troškova vodi se kroz osnovne ugovore, deo kroz posebne kreditne sporazume, a deo kroz dodatne usluge i anekse, zbog čega se praktično ne može iz jednog dokumenta videti koliko nas ovaj projekat zaista košta.

I upravo je to suština problema u potpunoj netransparentnosti. Građani Srbije nikada nisu dobili jedinstven i jasan pregled svih ugovora, svih aneksa, svih dodatnih radova i svih konačnih obaveza države. Podaci su razbacani kroz kvartalne izveštaje, posebne odluke, međunarodne sporazume i naknadne izmene ugovora. Tek kada bi se svi ti dokumenti spojili postalo bi jasno da je projekat koji je predstavljen kao „simbol napretka“ zapravo simbol sistema u kome se milijarde evra javnog novca troše iza zatvorenih vrata, kroz kredite kineskih i ruskih državnih banaka, uz stalni rast cena i anekse koji su postali pravilo i na drugim sličnim projektima od „posebnog interesa za Republiku Srbiju“.

Resorni odbor UGS stranke Srbija centar-SRCE