Kineska korporacija Ziđin Majning Grupa (Zijin Mining Group), prema javno dostupnim podacima i podacima sa njihovog sajta, posluje u Srbiji kroz dva odvojena preduzeća i upravlja rudnicima bakra i zlata u okolini Bora i Majdanpeka:
„Srbija Ziđin Koper“ (nekadašnji RTB – Rudarsko-topioničarski basen Bor, prodat za 350 miliona dolara, što je znatno ispod njegove realne cene) gde poseduje 63% vlasništva, dok je preostalih 37% u vlasništvu Republike Srbije. Ovo preduzeće upravlja rudnicima „Veliki Krivelj“, „Jama“, „Cerovo“ i „Majdanpek“, kao i topionicom.
„Srbija Ziđin Majning“, osnovana 2019. godine, je 100% u vlasništvu Ziđina, u čijem je vlasništvu i Čukaru Peki, novi rudnik bakra i zlata (uglavnom zlata) koji se nalazi u blizini Bora.
RUDNIK ČUKARU PEKI KOD BORA
Upravo je „Srbija Ziđin Majning“ referentna tačka (firma) za razumevanje, ali i indikator za preispitivanje uslova i ukupnog angažovanja kineskog partnera, u smislu isplativosti i interesa po Republiku Srbiju.
Stvar je apsolutno upitna. Kako je, po kom osnovu i sa kakvim interesima za Srbiju ova kompanija postala 100% vlasnik baš ovog rudnika.
Odgovor je možda u sledećem:
U vreme kad je propast nekadašnjeg giganta RTB Bor već bila izvesna (zbog višedecenijskog lošeg upravljanja, političkih uticaja, kontroverznih privatizacija, neodgovornog i nenamenskog trošenja ogromnog novca od državnih subvencija i, što je jako važno, gotovo zamrlih rudarskih istražnih geoloških radova što je dovelo do raubovanja utvrđenih mineralnih pozicija, a potom tumaranja pod zemljom) – tadašnja vlast odlučuje i približno u periodu od 2000. do 2010. godine vrše obimna i precizna bušenja i istražne geološke radovi upravo na lokaciji Čukaru Peki. Utvrđuje se i definiše zlatonosno „telo“ (kompaktne mineralizacione strukture, vertikalno postavljeno u obliku kruške) sa izuzetnim procentom zlata po toni iskopane rude. Tada je to saopštavano kao prvorazredna dobra vest od čega će se, kako su govorili, oporaviti ne samo RTB Bor nego i celokupna srpska privreda.
Dakle, utvrđene minerološke količine i kvalitet, sam tim i vrednost, urađeni su i bili poznati pre dolaska kineskih kompanija u Srbiju – te otuda još jednom isto pitanje: koji su to bili državni interesi da se 2019. godine zlatonosno rudište Čukaru Peki pokloni Kinezima u vlasništvo..?
Teško je poverovati da je prethodno preuzimanje železare u Smederevu 2016. godine mogao biti poslovni razlog i strateški interes kineskih kompanija za dolazak u Srbiju – verujući da su bili poznati sa okolnostima i potrebom uvoza ključnih imputa za rad železare: Srbija nema sopstvene rudnike gvožđa pošto sitnija registrovana ležišta ni po količini ni po kvalitetu (uglavnom su to oolitsko-limonitske i šamozitsko-sideritske rude sa nedevoljnim procentom Fe) nisu isplativa za eksploataciju (u bivšim jugoslovenskim republikama ostalo je oko 99,4 % kvalitetnih bilansnih ruda gvožđa). Sadržaj magnetita u polimetaličnoj rudi borskog basena iznosi oko 1-2%, što na godišnjem nivou, u vreme maksimalnog kopanja, obezbeđuje oko 150.000 tona koncetrata magnetita a što je minorno u odnosu na kapacitete železare (podaci iz Izveštaja o stanju rezervi mineralnih sirovina SR Jugoslavije na dan 31. decembra 1996. godine, iste godine kada su urađene dve studije, jedna od strane našeg Rudarsko-geološkog fakulteta i druga koju je uradio francuski institut „Usinor Consultants“, gde su obe institucije zaključile da ne postoji ni jedan ekonomski opravdan pokazatelj i razlog za dalji opstanak i rad železare u Smederevu). Srbija nema jedne lopate sopstvenog koksa, takođe potrebnog za rad železare. Ono što Srbija, i danas, obezbeđuje gazdama železare su jeftina radna snaga i električna energija.
Nisu li, s toga, bakar i Čukaru Peki zlato (i još ponegde) privukli strance (uz uslove i rudnu rentu da ne spominjemo)..?
RUDNIK MALKA GOLAJA KOD ZAJEČARA
Tragom zlata, i sledeće pitanje, odnosno pitanja:
Kako „Srbija Ziđin Majning“ stiže i do Zaječara.
I hoće li se tu zaustaviti, ili će preko ortačkih firmi ili bestijalnih domaćih „opunomoćeničkih“ d.o.o. i izvršitelja stranih interesa (firme sa osnivačkim kapitalom u iznosu od zakonom dozvoljenom minimumom od nekoliko stotina evra, i sa imaginarnim odgovornim licima i sedištima) skoknuti i do Rogozne, Gornjih Nedeljica, Bobije, Žagubice?
Prema javno dostupnim informacijama kompanije “Serbia Zijin Mining Bor” i “Sino-Zijin Resources” iz Pekinga osnovale su krajem prošle godine novu firmu u Srbiji – “Malka Golaja Mining” d.o.o., koja je registrovana u Zaječaru. Prema osnivačkom aktu usvojenom 6. decembra, “Serbia Zijin Mining” je u novom preduzeću vlasnik 95% udela, dok kompanija “Sino-Zijin Resources” iz Pekinga ima preostalih 5%. Pretežna delatnost kompanije biće eksploatacija ruda crnih, obojenih i plemenitih metala. Ukupni osnovni kapital firme iznosi 120.000 dinara, a direktor kompanije je državljanin Kine.
Dakle, iste kineske kompanije 100% vlasnici, tj. ista priča kao i sa Čukaru Peki – jer je i razlog isti – a to je zlato.
Takođe, prema javno dostupnim informacijama, kompanija „Malka Golaja Mining” d.o.o poseduje istražna prava (podrazumeva se kako, kada i pod kojim uslovima ih je stekla nije moguće dobiti pouzdane podatke). Nadalje se navodi, Rudnik još uvek ne radi jer nije izdata građevinska, upotrebna i eksploataciona dozvole, pošto je prethodno potrebno izmeniti prostorni plan kojim bi se rudarsko-metalurški kompleks Čukaru Peki proširio i na ovo ležište, zatim izraditi studiju izvodljivosti, stratešku procenu uticaja na životnu sredinu, koju, kako stoji na sajtu radi niko drugi do Serbia Zijin Mining.
EKOLOGIJA
Ako javnost nije upoznata sa finansijkim tokovima, nadati se da nismo u gubitku, dobro je upoznata, jer se to vidi i oseća, sa štetnim posledicama po životnu sredinu i zdravlje ljudi u zoni rudarenja. Dovoljno je pogledati krovove zgada i trgove u Majdanpeku, Boru ili Velikom Krivelju (što čeka Gamzigradsku banju i Zaječar) – kao da su posuti brašnom. I pogledati zdrastvene biltene i kartone stanovništva, naročio stanovnika Bora.
Daleko su svi ovi rudnici od “zelenih” kako njihovi vlasnici često žele da ih opišu. Doduše i dodaju da se tome teži.
Nije zgorega i podsetiti se da su, ne tako davno, srpske (i jugoslovenske) firme samostalno eksploatisale svoje mineralne sirovine, kad je naše zlato bilo naše.
