Odluka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu da odbaci deo krivične prijave protiv bivšeg načelnika beogradske policije Veselina Milića za krivično delo „pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela“ predstavlja još jedan u nizu sramnih činova kapitulacije pravosuđa pred političkom moći. Dok se javnosti serviraju štura obrazloženja o „nedostatku osnova sumnje“, svima je jasno da je reč o oprobanom receptu Vučićevog režima – uhapsi da bi smirio bes naroda, a oslobodi kada se prašina slegne.
Ovakav ishod da će Vučićev omiljeni sanitarni inspektor Stefanović, na funkciji šefa VJT, odbaciti optužbu kad je i Vučić rekao da je Milić samo pio kafu, mogao se i očekivati. Javnost Srbije ima pravo da zna na osnovu kojih konkretnih dokaza je zaključeno da čovek koji je, prema prvobitnim sumnjama, bio na mestu surovog ubistva Aleksandra Nešovića Baje i učestvovao u uklanjanju tragova, odjednom više nije „pomagač“? Da li se „nastavak preduzimanja dokaznih radnji“ za neprijavljivanje dela koristi samo kao paravan za konačno i potpuno oslobađanje Milića od bilo kakve odgovornosti? Svedočimo istom šablonu koji smo gledali kod Gorana Vesića, Dijane Hrkalović i čitave armije režimskih batinaša i funkcionera. Poruka koju je režim poslao je brutalno jasna – budi poslušan, služi sistemu i bićeš iznad zakona.
Podsećamo da u isto vreme dok se režimski funkcioneri oslobađaju, za tragediju u Novom Sadu i pad nadstrešnice koji je odneo živote, niko još uvek nije odgovarao. Taj slučaj je svesno gurnut u „tamni vilajet“, dok se opravdano sumnja da se dokazi uništavaju. Pravosuđe u Srbiji postalo je zaštitni zid organizovanog kriminala sa državnim pečatom. Dok je režim Aleksandra Vučića na vlasti, u Srbiji niko više nije bezbedan.
