Citat iz Knjige o Jovu (1:21), gde se kaže „Gospod dade, Gospod uze”, što mnogi tumače i prihvataju kao jevrejsku kletvu koja je, u međuvremenu, dobila isključivo materijalističko značenje „dabogda imao, pa nemao“, najbolje oslikava višegodišnju situaciju sa farmaceutskim kućama, apotekama, lekovima i farmaceutima u našoj zemlji. Istine radi, ova „kletva“ se poslednje tri decenije ukorenila i razgranala i u našem društvu, razarajući normalnost i uređenost u svim sferama života. Ipak, kao primer iznosim samo opštepoznato iskustvo sa farmaceutskom praksom u Srbiji.
Medikamentozna terapija ( kauzalna, simptomatska,supstituciona, korektivna, suportivna) je od presudnog značaja u složenom procesu zalečenja ili izlečenja u humanoj medicini. Pošto je narodno (javno) zdravlje nacionalni resurs, a kako ono u velikoj meri direktno zavisi od efektivne, efikasne i bezbedne medikamentozne terapije, onda je i dostupnost i uzimanje savremenih lekova od nacionalnog značaja. Zbog toga, svaka ozbiljna i razumna država, čitaj vlast, ne sme da u potpunosti komercijalizuje snabdevanje lekovima i da ga u potpunosti prepusti privatnicima, pre svega strancima i njihovim ekonomskim interesima. Kao što je poznato,interes pojedinca, pogotovo stranca ne mora uvek da se poklopi sa interesom društvene zajednice, pogotovo u vanrednim situacijama. Valjda nas je pandemija kovida 19 u to uverila za sva vremena.
Prvo, neosporna je činjenica da ishodište problema sa lekovima treba tražiti i u prošlosti kada su nestnučni, površni i neodgovorni vlastodršci, verovatno skloni korupciji, rasprodali naše naše farmaceutsko blago-četiri jake farmaceutske kuće.“Galenika“ je nekada pokrivala 50 odsto srpskog farmaceutskog tržišta.Fabrika je imala i Institut za naučna istraživanja sa naučnicima svetskog glasa. Bila je, čak, u planu izgradnja fabrike moćnog antibiotika- cefalosporina treće generacije za intravensku primenu (ceftriaksona). U svoje vreme bio sam presrećan obilazeći „Jugoremediju“ iz Zrenjanina koja je mogla da „živi“ i da se razvija samo od izvoza Baralgina, Lasiksa ili Tolicara u SSSR, odnosno Rusku Federaciju. Ta relativno mala, ali prosperitetna i funkcionalna farmaceustka kuća, otišla je u stečaj 2012. godine.
Danas, od 50.667 upisanih medicinskih proizvoda u Srbiji se proizvodi samo 1.308 (2,6 odsto).Postali smo potpuno zavisni od stranih farmaceutskih kuća. Doduše, isto se desilo sa bankama, izvorištima pijaće vode, cementarama, naftnim poljima, rudnicima bakra i zlata……Sada polako prodajemo zemlju i šume. Onaj ko neveruje neka samo obiđe Borski region.
Drugo, kada su u pitanju lekovi, nije iznaneđenje da je velikom broju bolesnika u Srbiji uskraćeno pravo na savremeno i efikasno lečenje inovativnim lekovima. Na taj način, onemogućeno je pravovremeno i adekvatno lečenje koje je zagarantovano Ustavom Republike Srbije (član 68), Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (član 3, član 8, tačka 3 i član 11, tačka 5) i Zakonom o pravima pacijenata (članovi 3, 6 i 9). Posledice ove medicinski i etički neprihvatljive situacije su, između ostalog, snižen kvalitet života obolelih i skraćenje njihovih života (visoka smrtnost) zbog težine kliničkog toka bolesti i/ili učestalih komplikacija.U ovom trenutku, u Srbiji, na ulazak na tzv.pozitivnu
listu čekaju inovativni lekovi za skoro sto kliničkih entiteta ili indikacija. Na primer, imamo samo tri rezervna antibiotika namenjeni za lečenje infekcija izazvanih multirezistentnim bakterijama, kao poslednja terapijska opcija, dok Crna Gora ima šest antibiotika itd.
Na godišnjem nivou Srbija za lekove po bolesniku ( per capita) potroši 136 evra, Hrvatska 282 evra, a Slovenija čak 468 evra. Udeo potrošnje za lekove u ukupnom zdravstvenom budžetu Srbije iznosi 20,5 odsto, a u Rumuniji i Mađarsko, sa značajno većim budžetom, 25 odsto.
Treće, strani apotekarski lanci skoro su potpuno preuzeli tržište prodaje lekova i suplemenata u Srbiji. Samo za suplemente 2023.godine građani Srbije potrošili su oko 230 miliona evra. Ovakvim postupanjem značajno su narušena načela zdravstvene zaštite: načelo pristupačnosti zdravstvene zaštite, načelo kontinuiranosti zdravstvene zaštite i načelo stalnog unapređenja kvaliteta i bezbednosti u pružanju zdravstvene zaštite. Siguran sam da se svi ovi zadaci ne mogu u potpunosti ostvariti bez državnih (javnih) apoteka, a one polako fizički nestaju uz alarmantan odlazak visokostručnog kadra. Ovo se zove kontinuirana i dirigovana autodestrukcija zdrastvenog sistema Srbije.
Srbije je 2012. godine imala 35 samostalne apotekarske ustanove, od Subotice do Kosovske Mitrovice, od Zaječara do Loznice. U manjim gradovima, apoteke su osnivane u sklopu domova zdravlja kao njihova posebna služba. Samo Apotekarska ustanova „Beograd“ zapošljavala je više od 2.000 radnika, uključujući farmaceute, farmaceutske tehničare, laboratorijske stručnjake i administrativno osoblje. To je bila najveća apotekarska mreža u Srbiji i jugoistočnoj Evropi, sa 124 apoteka na teritoriji svih 17 beogradskih opština. Tokom 180 godina svog postojanja svojim stručnim kadrom, viskoprofesionalnom uslugom i brigom o zdravlju svojih sugrađana, i tokom epidemija i pandemija, čuvala je tradiciju i kvalitet srpske farmacije. Danas ima samo 280 zaposlenih, bez plata od aprila 2025.godine,nema lekove, nema galenskih preparata, nema interneta, nema telefona….Nekada je visokostručan kadar proizvodio kombinovani prašak, fiziološki rastvor, kalijum hlorid prašak i kapsule, dermatol prašak, vitamin C prašak, dijazepam klizme, kapi za nos nafazolin i efedrin, lekove za terapiju kožnih oboljenja, kremu za bebe, paletu monokomponentnih čajeva i biljnih mešavina, preparate propolisa i kozmetičke preparate visokog kvaliteta uz izuzetno pristupačne cene. Onaj ko odlučuje o sudbini javnih apoteka očito ne razume da će bez visokostručnih i iskusnih apotekara u gradovima i selima, koji po prirodi posla usko sarađuju sa lekarima domova zdravlja i pacijentima, zdravstvena zaštita biti značajno osiromašena, ali i nedostupna nekim građanima.
Danas, u Srbiji imamo samo osam državnih (javnih) apoteka koje samostalno obavljaju apoterkarsku delatnost pod gradskom ili opštinskom upravom :Beograd, Kragujevac, Požarevac, Ćuprija, Smederevo, Loznice, Vranje i Kosovska Mitrovica.Većina apoteka su ustupljene privatnim,stranim kompanijama kroz dugoročne ugovore ili kroz zakup prostora. Deset apoteka je ugašeno:Pančevo, Zaječar, Bor, Pirot, Prokuplje, Leskovac, Gornji Milanovac, Bačka Palanka, Vrbas i Ruma.
I šta dalje?
Suštinu problema, u oblasti farmacije, vidim i u odsustvu političke volje da se nagomilani problemi reše u interesu građana grada Beograda i Srbije. Zato Vladi predlažem hitno buđenje iz „zimskog sna“ i razmatranje mogućih rešenja, dok je to ostvarljivo:
Prvo, ozbiljno razmotriti dostupnost i pristupačnost svih lekova uz održivost i prihvatljivost u sferi formiranja cena, kako za Republički fond zdravstvenog osiguranja (RFZO), tako i za farmaceutske kuće. Kao posebne teme kandidujem: stručna i komparativna analiza potrošnje lekova, razmatranje esencijalne liste lekova, farmakoekonomski aspekti lečenja, ustanovljenje obaveznih vodiča dobre kliničke prakse, međunarodna saradnja u oblasti cenovne politike i dostupnost lekova itd.
Drugo, formiranje izdvojene budžetske linije, u okviru finansijskog plana RFZO, koja bi bila isključivo namenjena za inovativne lekove u jednoj kalendarskoj godini. Ovakav način, koji uspešno funkcioniše u nekim evropskim zemljama, bolesnicima bi doneo sigurnost, a farmaceustkim kućama neophodnu predvidljivost u planiranju proizvodnje.
Treće, polazeći od člana 28. tačka 3, Zakona o zdravstvenoj zaštiti RS treba osnovati Centralnu apoteku Srbije (CAS) u čiji bi sastav ušle sve postojeće neprodate državne (javne) apoteke i apoteke na primarnom nivou zdravstvene zaštite. Radilo bi se o zdravstvenoj ustanovi u sistemu javnog zdravlja Republike Srbije, sa svim pravima i obavezama koje iz toga proističu. Ne vidim, stručni ili ekonomski razlog, zašto bi se položaj farmaceuta razlikovao od položaja lekara ili stomatologa u zdravstvenom sistemu Srbije. Takođe, razmotriti opravdanost primedbi farmaceuta da su centralizovane javne nabavke lekova, koje su nametnute javnim apotekama, dovodile do značajnog kašnjenja u snabdevanju i posledičnog stanja-polupraznih rafova, uz moguću korupciju na najvišem nivou.
Meni je već godinama jasno da je našim bolesnicima uskraćeno pravo na kvalitetno i bezbedno lečenje, usvojeno u svim svetskim stručnim vodičima i širokodostupno u evropskim zemljama. Činjenica je da i pojedine državne institucije i ustanove, svojim nečinjenjem ili pogrešnim činjenjem, učestvuju u aktuelnoj diskriminaciji bolesnika u našoj Srbiji. Krajnje je vreme da se ta praksa prekine.
Dr Dragan Delić, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji
Narodni poslanik Srbija centra (SRCE)
„DANAS“, 20/21.jun 2026.godine
