Neko je ušao u živote građana Srbije, bukvalno, kroz telefone koje nose u džepu. Ušao je u njihove poruke, fotografije, razgovore, u sobe u kojima spavaju – jer uređaj sa uključenim mikrofonom i kamerom ne pravi razliku između javnog i privatnog. To više nije politička sumnja. Postala je dokumentovana činjenica.
SHARE Fondacija je utvrdila da je najmanje 14 osoba u Srbiji ove godine bilo meta naprednog špijunskog softvera – među njima studenti, aktivisti, opozicioni narodni poslanik i lokalni odbornik. Citizen Lab je forenzički potvrdio da je telefon jednog studenta hakovan Pegasus softverom putem „zero-click“ napada koji ne zahteva nikakvu radnju žrtve – dovoljno je da telefon postoji. Amnesty International je potvrdio da su dva uređaja zaražena novom verzijom NoviSpy softvera. Dvanaest ljudi dobilo je direktna upozorenja kompanije Apple da su bili meta napada naprednim spyware-om. Period targetiranja poklapa se sa kampanjom za lokalne izbore održane 29. marta.
Ovo nije nagađanje. Ovo je najmasovniji do sada dokumentovani talas ovakvog nadzora u Srbiji.
I ovo nije prvi put. Amnesty International je još 2024. godine, uz učešće SHARE Fondacije, otkrio softver koji su istraživači nazvali NoviSpy – softver konfigurisan tako da ukradene podatke šalje na server čija je IP adresa, prema nalazima istraživača, bila povezana sa infrastrukturom Bezbednosno-informativne agencije. Isti izveštaj pokazao je da je alat za digitalnu forenziku Cellebrite – koji je MUP Srbije dobio na poklon od Norveške za potpuno drugu, legitimnu svrhu – korišćen za instaliranje špijunskog softvera na telefone oduzete novinarima, aktivistima i pripadnicima civilnog društva tokom „informativnih razgovora“ u policiji.
Dakle, ne pitamo da li tehnologija za nadzor u Srbiji postoji. Znamo da postoji. Znamo i gde vodi trag kada se jednom otvori. Pitanje je zašto se taj trag, dve godine kasnije, nikada nije zvanično zatvorio – i zašto se broj dokumentovanih žrtava, umesto da se smanjuje, uvećava.
Na sve ovo juče je stigao i odgovor vlasti. Ana Brnabić kaže da država nije špijunirala studente i njihove navode naziva besmislicom.
Dobro. Ako država tvrdi da je čista, neka to i dokaže. Jer ako država zaista nije umešana, onda nju samu, više nego bilo koga drugog, treba da zanima ko jeste. Neko ko raspolaže sredstvima i ovlašćenjima države, a nije pod njenom kontrolom, veći je bezbednosni rizik od bilo kog spoljnog neprijatelja.
Pegasus se ne skida sa interneta. Nije aplikacija koju neko instalira slučajno, iz dosade ili iz privatne osvete. Proizvodi ga izraelska kompanija NSO Group i razvijen je za upotrebu od strane državnih korisnika. Njegov izvoz podleže odobrenju izraelskih nadležnih organa.
Neko ga je naručio. Neko ga je platio. Neko ga je pustio u pogon. Neko je sedeo i birao imena ljudi čiji će mikrofon i kamera biti uključeni bez njihovog znanja.
Zato pitamo, jednostavno i direktno:
- Ko je nabavio Pegasus i druge sisteme za nadzor, i iz kojih sredstava su plaćeni?
- Ko ih poseduje i operativno koristi?
- Ko sastavlja spisak meta – po kom kriterijumu neko postaje „bezbednosna pretnja“ zato što studira, protestuje ili se kandiduje za odbornika?
- Ko izdaje nalog za njihovu upotrebu?
- Da li su, tamo gde to zakon zahteva – kroz Zakon o BIA i odredbe Zakonika o krivičnom postupku o posebnim dokaznim radnjama – postojale sudske odluke, ili je nadzor sproveden mimo suda?
- Šta se dogodilo sa prijavama iz 2024. godine i zašto niko do danas nije odgovarao?
Neovlašćeno prisluškivanje i zadiranje u privatnost građana nisu pitanje političke procene. Država ima pravo i obavezu da štiti nacionalnu bezbednost – ali nema pravo da bez zakonskog osnova i mimo sudske kontrole ulazi u privatnost svojih građana zato što joj se ne dopada šta oni misle, govore ili za koga glasaju.
Ovo je važno i zbog pitanja koje smo već otvorili u vezi sa Nacionalnim koordinacionim telom za sprečavanje i borbu protiv terorizma.
Vlada je 6. avgusta odlučila da to telo, formalno postojeće od 2019. a godinama neaktivno, stavi u puni operativni kapacitet. Prva konstitutivna sednica održana je 24. avgusta, uz predstavnike MUP-a, BIA, VOA, VBA i tužilaštava. Nekoliko dana kasnije javnost je saznala za novi, najveći do sada dokumentovani talas špijuniranja studenata i opozicionih predstavnika.
Ne tvrdimo da postoji uzročna veza. Ali kada se telo koje treba da obezbedi koordinaciju u sistemu bezbednosti ponovo stavlja u puni kapacitet upravo u trenutku kada se otkriva najveći do sada dokumentovani špijunski skandal, građani imaju pravo da traže odgovor, a ne da im se kaže da je pitanje besmisleno.
Zato pitamo i ovo: da li NKT ima bilo kakvu ulogu, direktnu ili indirektnu, u odobravanju, koordinaciji ili prikrivanju operacija nadzora nad građanima? Ko u tom sistemu odlučuje šta je „bezbednosna pretnja“ i da li se pod tu odrednicu ikada podveo miran protest, studentsko organizovanje ili kritika vlasti?
Ako je odgovor „ne“ – neka nadležni to dokažu, javno i proverljivo.
Ako je odgovor „da“ – neka se kaže po čijem nalogu, pod čijom kontrolom i na osnovu kog zakona.
Ovo se ne rešava saopštenjem za medije. Ovo se rešava istragom.
SRCE zahteva da Narodna skupština, u roku od 30 dana od objave ovog saopštenja, formira parlamentarni anketni odbor koji će utvrditi:
- ko je u Srbiji nabavljao, posedovao i koristio Pegasus, NoviSpy i druge sisteme za nadzor;
- koliko su koštali i iz kojih javnih sredstava su plaćeni;
- ko je odobravao njihovu upotrebu i određivao mete;
- da li su postojale sudske odluke tamo gde ih zakon zahteva;
- kakva je bila i kakva je uloga MUP-a, BIA i drugih državnih organa, uključujući upotrebu opreme dobijene kroz međunarodnu donaciju;
- da li postoji bilo kakva operativna ili informaciona veza sa radom ponovo aktiviranog NKT-a;
- zašto nijedan od ranije dokumentovanih slučajeva, uključujući onaj iz 2024. godine, nije dobio institucionalni epilog – ni jedno ime, ni jedna presuda.
Ne kažemo da je svaka državna institucija umešana. Kažemo da su mete studenti, aktivisti i opozicioni predstavnici; da su napadi forenzički potvrđeni od strane nezavisnih, međunarodno priznatih istraživača; da postoji već jednom dokumentovan trag koji vodi do infrastrukture povezane sa BIA; i da se sve ovo dešava dok država pojačava koordinaciju sopstvenog bezbednosnog aparata.
U toj kombinaciji, rečenica „nema dokaza“ više nije odgovor. To je izbegavanje odgovora.
Ako nema razloga za sumnju u rad državnih organa – onda nema ni razloga da se plaše nezavisne istrage.
Strah od istrage je, sam po sebi, odgovor na pitanje ko se ovde nečega boji.
Bezbednosne službe postoje da štite državu i građane. Ne postoje da štite vlast od sopstvenih građana.
Ne građani državi. Država građanima.
Srbija ne sme postati, i neće ostati, digitalni gulag.
