26. 9. 2026. je Međunarodni dan totalne eliminacije nuklearnog oružja. Srbija bombu nema i ne želi je. Ali živimo u Evropi koja je ponovo počela da o nuklearnom ratu govori bez zadrške. Moskva poručuje da bi rat sa Evropom bio „veoma kratak“, a u rečniku nuklearnih sila kratak rat ne znači brzu pobedu, nego totalno razaranje. Vašington razmatra povlačenje desetina hiljada vojnika sa kontinenta, a evropske prestonice raspravljaju o proširenju nuklearnog kišobrana. Zemlje bez nuklearnog oružja u takvom svetu nisu posmatrači, prostor na kojem se prelamaju interesi i strateške računice velikih sila.
Šta radi vlast u Srbiji? Predsednik sa govornice UN upozorava na „nuklearni holokaust“, a Srbija se od 2018. uzdržava svaki put kad se glasa o Ugovoru o zabrani nuklearnog oružja. Vojno neutralne Austrija i Irska, članice EU, taj ugovor su potpisale i ratifikovale. Srbija se neutralnošću hvali, a kad treba da je potvrdi, ćuti. Pristupanje ugovoru ne bi nas koštalo ništa osim političke hrabrosti. Isti manjak ozbiljnosti vidi se i kod kuće. Srbija ulazi u nuklearnu energetiku, a država koja gradi elektranu mora imati institucije kojima građani veruju kada je reč o zračenju. Umesto toga, skupštinska komisija za posledice osiromašenog uranijuma iz 1999. obećala je izveštaj do 2020, a do danas ga nismo videli. Ili dokazi postoje pa ih vlast krije od obolelih, ili ne postoje pa je vlast godinama plašila građane. U oba slučaja zloupotrebila je tuđu bolest.
Evropska Srbija, ali ne Srbija u tuđem ratu
SRCE se zalaže za punopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji, i upravo zato smatramo da o ovoj temi moramo da govorimo otvoreno. Evropska unija je nastala kao mirovni projekat, podignut na pepelu rata, a stvarali su je ljudi koji su iz neposrednog iskustva znali koliko je mir krhak i koliko skupo košta kada se izgubi. U vremenu u kome Evropa, s razlogom zabrinuta za sopstvenu bezbednost, ponovo ulaže u odbranu i iznova uči jezik odvraćanja, dragocen je svaki glas koji je podseća na tu izvornu ideju i na to da se trajna bezbednost ne gradi samo oružjem, nego i ugovorima, poverenjem i razoružanjem. Srbija na putu ka Uniji može biti upravo takav glas, jer pravi prijatelj nije onaj koji povlađuje, nego onaj koji ume da kaže i ono što nije prijatno čuti. Zato naš predlog nije načelni apel, nego niz konkretnih koraka koji se međusobno dopunjuju. Najneposredniji među njima jeste da Srbija u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija napusti dosadašnje uzdržavanje i glasa za rezoluciju koja podržava Ugovor o zabrani nuklearnog oružja, a potom, sledeći primer Austrije i Irske, pristupi i samom ugovoru, pokazujući time da evropski put i doslednost u razoružanju ne stoje jedno naspram drugog, nego se prirodno prepliću. Verujemo, takođe, da Srbija može da preuzme ulogu koja joj u regionu odavno nedostaje i pokrene inicijativu kojom bi se države Zapadnog Balkana zajedničkom političkom deklaracijom obavezale da ovaj prostor nikada neće postati mesto za razmeštanje nuklearnog oružja, kako bi region koji je toliko puta bio poprište sukoba jednom sam povukao granicu koju niko ne sme da pređe.
Evropska Srbija nije Srbija u tuđem ratu. To je Srbija koja misli svojom glavom.
Forum žena Srbija Centra
