Srbija proizvodi i izvozi oružje i municiju. To je sasvim legitiman posao od kog žive hiljade radnika i njihovih porodica u Valjevu, Čačku, Kragujevcu, Trsteniku i drugim gradovima. Baš zbog njih i zbog budućnosti naše odbrambene industrije, ovaj posao ne sme da bude poligon za sumnjive privatne profitere. Mora da bude strogo kontrolisan i zakonit.
Onaj ko u ime države odobrava izvoz mora da zna kome se prodaje, preko koga, za koju namenu i gde će to oružje završiti.
Još 1993. godine KEBS, današnji OEBS, usvojio je principe odgovornog transfera naoružanja. Danas ista pravila postoje i u Ugovoru UN o trgovini naoružanjem, čija je Srbija ugovorna strana.
A šta se dešavalo u praksi?
Dokumentovano je da su 2016. i 2018. godine mine proizvedene u Krušiku preko posrednika isporučene ukrajinskoj državnoj kompaniji. O tome se u javnosti govori godinama. Vučić je 2019. godine izjavio da su naše bezbednosne službe obavestile ruske kolege o mogućem reeksportu srpskog oružja u Ukrajinu.
Ako je vlast tada znala za mogući reeksport, šta je preduzela? Ko je proveravao krajnjeg korisnika? Ko je kontrolisao posrednike? I kako je moguće da se srpsko oružje kasnije pojavljuje na ukrajinskom ratištu?
Vlast tvrdi da je sve urađeno legalno i da su treće zemlje prekršile sertifikat o krajnjem korisniku (End-User Certificate). Zašto tada Srbija protiv onih za koje se utvrdi da su prekršili preuzete obaveze nije preduzela odgovarajuće pravne i diplomatske mere?
U junu 2025. godine vlast je obustavila izvoz naoružanja i vojne opreme, a za buduće izvozne poslove uvela obaveznu saglasnost Saveta za nacionalnu bezbednost.
Ako je dotadašnji sistem kontrole bio dobar, zašto je bila potrebna dodatna kontrola? Ako nije bio dobar, ko je odgovoran za poslove koji su do tada odobravani?
Postoji i pitanje novca. Ko je bio posrednik? Po kojim cenama je Krušik prodavao, a po kojim su privatni posrednici dalje prodavali? Ko je ostvarivao zaradu? Na ta pitanja moraju da odgovore dokumenta i nezavisna istraga, a ne politička opravdanja.
Evropska Srbija je jasno rekla da se zalaže za potpuno usaglašavanje spoljne politike Srbije sa Evropskom unijom, što podrazumeva i uvođenje sankcija Rusiji.
Zato, ako Srbija menja svoju spoljnu politiku, mora da ima jasna i jednaka pravila i za izvoz naoružanja. Bez izuzetaka za bilo kog kupca, posrednika ili destinaciju.
SRCE će tražiti detaljnu reviziju dosadašnjeg izvoza oružja i municije: šta je prodato, kome, preko kojih posrednika, po kojim cenama, ko je bio krajnji korisnik i gde je to oružje završilo. Tamo gde postoje nepravilnosti, mora se utvrditi odgovornost, uključujući i krivičnu tamo gde za to postoje osnove.
Profesionalan i odgovoran sistem odbrane ne plaši se zakona i kontrole, već ih zahteva.
Oružje proizvedeno u Srbiji može biti posao države i izvor egzistencije za naše radnike. Ne može i ne sme da bude posao bez odgovornosti onih koji su ga u ime države obavljali.
Resorni odbor za odbranu i unutrašnje poslove
