Prvih 100 dana rada Vlade Srbije na spoljnopolitičkom planu obeležio je nezapamćeni diplomatski fijasko u Majamiju, priznanje nezavisnosti Kosova od strane Kenije i praktično potpuno zaustavljanje pristupnih pregovora sa Evropskom unijom, uprkos Vučićevim obećanjima da će se kopati litijum u Srbiji i da će napraviti dalje „značajne“ koncesije u dijalogu sa Prištinom.
Međunarodni ugled Srbije gotovo je nepostojeći, čemu neće pomoći hvalisanje zvaničnika o izvozu municije i saradnji na visokom nivou sa Izraelom usred rušilačkog rata na Bliskom istoku i masakra u Gazi. Nemoć srpske spoljne politike svedoči i nemogućnost uticaja za oslobađanje uhapšenog zvaničnika Vlade Srbije od strane Kurtijevih vlasti na Kosovu.
Ministar spoljnih poslova Đurić, prema sopstvenom izveštaju, u prvih 100 dana nije uspeo da poseti nijednu Srbiji susednu državu osim Mađarske. Od 27 država EU bio je u njih tri, dok nije dospeo na primer ni do jedne od važnijih prestonica poput Pariza, Rima ili Berlina. Ovo samo po sebi svedoči o izolovanosti naše države pod rukovodstvom koje je izgubilo strateški smer i koje diplomatiju uglavnom koristi kako bi ocrnilo masovne proteste u zemlji, objašnjavajući jednoj strani da je u pitanju „obojena revolucija“ koju podstiče zapad, a drugoj strani da se ruski maligni uticaj umešao među demonstrante.
Srbija već duže vreme nema ambasadora u UN u Njujorku, niti je otvorila ambasade u Baltičkim državama ili Irskoj, nasuprot stanju u zemljama Zaliva koje su režimu potrebne radi mutnih transakcionih kombinacija. Istovremeno je nastavljen trend partijskog zapošljavanja u Ministarstvu spoljnih poslova, gde za 100 dana Vlade nije održan nijedan kolegijum ministra. Navedeno svedoči o potpunom odsustvu spoljnopolitičke strategije i plana delovanja, u zemlji gde sve odluke donosi jedan čovek koji je zloupotrebio sve državne institucije, pa i Ministarstvo spoljnih poslova.
Slično se može konstatovati i kada je u pitanju briga o Srbima u susedstvu, čiji se položaj ne može popraviti promocijom Vulinovog srpskog sveta, sukobljavanjem sa susednim državama ili proklamovanjem praznih parola, iza čega je u realnosti uglavnom propaganda i zloupotreba za potrebe SNS, a ne posvećeni angažman države.
