Posle 2012. godine učinjeni su značajni pomaci u poboljšanju infrastrukture, kupovini savremene opreme i tehnologije i uvođenju integrisanog zdravstvenog informacionog sistema. Primetno je da su potrošena ogromna finansijska sredstva, najčešće netransparentno i iz kredita. U poslednjih 20 godina, samo je Evropska unija za zdravstveni sistem Srbije obezbedila 570 miliona evra u bespovratnim sredstvima i zajmovima, bez kritičke i širokodostupne analize potrošenih sredstava. Da ne govorim o drugima brojnim kreditima, na primer 250 miliona evra odobrenih tokom kovida 19.
Međutim, promene koje zahtevaju znanje, iskustvo, nove i savremene ideje, bolju organizaciju i kontrolu, efikasnije rukovođenje, uključenje većeg broja znalaca i institucija itd., nekako su ostale po strani, gotovo zaboravljene. Zato nekompetentni vlastodršci i njihovi propagandisti, uporno i dosledno, pokušavaju da te stručne praznine popune markentiškim i populističkim merama tipa „noćnog dežurstva u domovima zdravlja“, „karavana zdravlja“, „masovnog prijema lekara sa najvišim prosečnim ocenama tokom studiranja“ ili najnovije ideje o „mobilnim ambulantama“.
Podsećam da je krajem devedesetih godina prošlog veka, 159 domova zdravlja u Srbiji u proseku imalo u svom sastavu 6 zdravstvenih stanica, pravilno raspoređenih. Zašto kredit od 4 miliona evra nije iskorišćen za dovođenje u funkciju i opremanje tih zdravstvenih stanica, što bi osiguranicima pružilo kvalitetniju i konforniju uslugu? Da li je realno da, u svim vremenskim uslovima i kada ne postoje kvalitetni putevi, mobilna ambulanta koja se „ ponaša kao izdvojena ordinacija doma zdravlja“ bezbedno dođe do najudaljenijih bolesnika?
Koliko je realan cilj da „prvih deset mobilnih ambulanti pruže usluge za 650.000 stanovnika“? Da li jedan tim od lekara, medicinske sestre i farmaceuta mogu da pruže kvalitetnu i blagovremenu uslugu za 65.000 osiguranika?
Ukoliko su „mobilne ambulante namenjene pre svega stanovnicima udaljenih i ruralnih područja“ koja je njihova uloga u Beogradu, Nišu ili Kragujevcu? Šta će onda raditi postojeća služba patronaže ili kućnog lečenja u domovima zdravlja?
„U mobilnim ambulantama građani mogu da obave ultrazvučne preglede, EKG, spirometriju i osnovne laboratorijske analize, dok će naredne isporuke vozila biti opremljene i dodatnom dijagnostikom“. Ovaj stav je za svaku pohvalu, ali je u koliziji sa narednim stavom: „novi model ne podrazumeva novo zapošljavanje, već bolju organizaciju postojećeg kadra“. Naime, predviđene obaveze i spektar rada mogu da ispune samo lekari-specijalisti, a njih je za 2.115 manje nego 2012. godine. Svaki odlazak interniste, pedijatra ili radiologa iz matične zdravstvene kuće ugroziće njihov kvalitet i efikasnost rada.
Zaključak: Nisam a priori protiv mobilnih ambulanti, ali ne kao univerzalno rešenje, već krajnje racionalno, selektivno i stručno obrazloženo.Težište rada treba bazirati na kadrovskom jačanju domova zdravlja i zdravstvenih stanica (ambulanti), boljoj organizaciji rada, materijalnom i tehnološkom opremanju istih. Nije mi strano razmišljanje i da se lekarima bez zaposlenja (uz neophodnu edukaciju) ili privatnim lekarima, pod stimulativnim uslovima i o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, ponudi rad u ruralnim sredinama.
Prof. dr Dragan Delić, predsednik Odbora za zdravlje Srbija centra ( SRCE)
