Nacrt Prostornog plana područja posebne namene rudarsko-metalurškog kompleksa „Čukaru Peki i Malka Golaja“ zasniva se na dokumentaciji čiji je naručilac i finansijer ujedno i nosilac projekta koji će neposredno ostvarivati ekonomsku korist od realizacije ovog plana.
U slučaju rudnika na istoku Srbije, kao i kod većine projekata koje država proglasi da su od izuzetnog značaja, država odlučuje o javnom interesu, eksproprijaciji privatne svojine, raseljavanju stanovništva i zaštiti životne sredine, a istovremeno se ključne stručne podloge (Studija procene uticaja na životnu sredinu i PPPPN) finansiraju od strane – investitora, Srbija Zijin Mining Bor, koji ima direktan ekonomski interes da upravo takve državne odluke budu donete.
Nije problem u tome što investitor, u skladu sa zakonom, finansira izradu studija. Problem nastaje onda kada država ne obezbedi institucionalne mehanizme koji će garantovati da dokumentacija finansirana od strane investitora bude podvrgnuta nezavisnoj stručnoj proveri pre nego što postane osnov za utvrđivanje javnog interesa.
Državni organi svoje odluke zasnivaju na dokumentaciji čiju je sadržinu, metodologiju i finansiranje kontrolisao subjekt koji ima neposredan ekonomski interes od ishoda postupka. Ovakva situacija predstavlja ozbiljan korupcijski rizik u smislu međunarodnih standarda, jer stvara uslove za takozvano „zarobljavanje regulatora“, odnosno situaciju u kojoj institucije koje bi trebalo da štite javni interes postaju zavisne od interesa subjekta koji regulišu.
Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) u svojim Preporukama o javnom integritetu ističe da države moraju uspostaviti mehanizme koji sprečavaju da privatni interesi utiču na donošenje javnih odluka. Isto načelo proizilazi i iz preporuka Grupe država Saveta Evrope za borbu protiv korupcije (GRECO), koje insistiraju na sprečavanju sukoba interesa i jačanju nezavisnosti institucija koje donose odluke od javnog značaja.
Član 74. Ustava Srbije garantuje svakom pravo na zdravu životnu sredinu i obavezu države da obezbedi njenu zaštitu. Ta ustavna obaveza podrazumeva da odluke o projektima koji mogu proizvesti trajne posledice po životnu sredinu moraju biti zasnovane na nezavisnim, objektivnim i proverljivim stručnim analizama. Arhuska konvencija zahteva da javnost ima mogućnost stvarnog i delotvornog učešća u donošenju odluka koje se odnose na životnu sredinu, dok Кonvencija ESPOO podrazumeva objektivnu procenu uticaja projekata koji mogu proizvesti značajne posledice.
Sve dok institucije ne budu u stanju da nezavisno preispituju dokumentaciju koju finansira investitor, javni interes neće biti rezultat nezavisne odluke države, već posledica odnosa moći između države i kapitala. Zato puno usklađivanje sa evropskim standardima nezavisnosti institucija, integriteta javne uprave i zaštite životne sredine nije pitanje procesa pristupanja EUi, već ustavne obaveze Srbije da svojim građanima obezbedi vladavinu prava, zaštitu životne sredine i odlučivanje zasnovano na nezavisnim i proverljivim stručnim analizama.
RO za urbanizam, građevinarstvo i saobraćaj
