“Ja sam svoj način borbe pronašla kroz politički angažman, a moja deca, stojeći rame uz rame sa svojim kolegama, studentima. Naš odnos počiva na međusobnom poverenju, razumevanju i međusobnoj podršci. Tvrdnja da između studenata i opozicije postoji sukob nije stvarnost koju moja porodica živi, već politički i medijski konstruisan narativ, čiji je cilj da podeli ljude koji dele iste vrednosti i žele iste promene”, napisala je predsednica Gradskog odbora SRCE Niš i predsednica Resornog odbora Resornog odbora za urbanizam i građevinarstvo Vesna Stojanović za portal podrinske.rs.
Rođena sam sredinom 1971. godine u Negotinu, gradu u kojem sam načinila svoje prve korake, stekla osnovna, a potom i nešto složenija znanja o zemlji čiji vazduh dišemo i čijem ozdravljenju težimo. Školovanje u Gimnaziji „Predrag Kostić“ prethodilo je mom daljem stručnom usavršavanju na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, a potom i na Građevinsko-arhitektonskom fakultetu u Nišu. Nakon diplomiranja počela sam da gradim svoju profesionalnu karijeru, u Nišu, tokom koje sam upoznala ljude različitog porekla, obrazovanja, socijalnog statusa i političkih opredeljenja. Ipak, gotovo svi su delili iste brige za bolje sutra, za zdravu životnu sredinu i dostojanstven život svojih porodica.
Višedecenijski rad u državnoj firmi i lokalnoj upravi omogućio mi je da izbliza vidim gotovo sve rak-rane našeg društva. Korupcija, nepotizam i nepravda nisu nastali juče, ali su postali toliko duboko ukorenjeni da su mnogi prestali da veruju da se bilo šta može promeniti. Kao žena koja je svoju karijeru gradila u građevinskoj struci, vrlo rano sam shvatila da znanje, odgovornost i rezultati nisu uvek jedina merila napredovanja.
Neretko sam se susretala sa situacijama u kojima su muškarci iste ili čak manje stručnosti lakše dolazili do prilika, priznanja i rukovodećih mesta, dok su žene morale da ulažu višestruko više truda da bi bile jednako vrednovane. Takva nejednakost nije bila samo lično razočaranje, već još jedan dokaz da sistem ne počiva na jednakim pravilima za sve. Kod pojedinih ljudi prepoznavala sam pomirenost sa takvim stanjem iz straha ili iz koristi, a neretko iz uverenja da je svaka borba uzaludna.
Kao majka dvoje dece, uvek sam se trudila da ih izvedem na pravi put, ma koliko on bio teži, uži i pun prepreka. Znala sam da u trulom sistemu za časne i poštene ljude često nema mesta, ali sam želela da odrastu verujući da se dostojanstvo ne prodaje i da se nepravda ne prihvata kao normalno stanje. Upravo zato, gledajući kako oko nas nestaju normalnost, odgovornost i pravda, odlučila sam da više ne budem samo nemi posmatrač.
Želja za korenitom promenom dobila je svoj politički izraz 2022. godine, kada sam postala član pokreta Srbija centar – SRCE. U toj organizaciji prepoznala sam ljude koji, kao i ja, veruju da se politika mora zasnivati na stručnosti, odgovornosti, slobodi mišljenja i poštovanju institucija, a ne na političkoj podobnosti. Za mene to nije bio izbor stranke zbog funkcije ili lične koristi, već izbor vrednosti za koje sam se i do tada zalagala kroz svoj profesionalni i privatni život. Istovremeno, bila sam svesna da odluka da svoje stavove javno zastupam može ostaviti posledice i na moj profesionalni život. Ipak, nisam želela da ćutim zarad lične sigurnosti.
U stranci SRCE ukazano mi je veliko poverenje izborom za predsednicu Gradskog odbora Niš, trećeg po veličini grada u Srbiji, kao i poveravanjem koordinacije rada Resornog odbora za urbanizam i građevinarstvo. To poverenje za mene ne predstavlja privilegiju, već obavezu da svojim znanjem, iskustvom i odgovornošću doprinesem borbi za društvo u kojem će stručnost i integritet biti važniji od političke podobnosti.
Nakon što sam bila kandidat na izbornoj listi pokreta Srbija centar – SRCE, razrešena sam sa mesta rukovodioca odseka u Gradskoj upravi. Time sam na sopstvenoj koži osetila da politička pripadnost u Srbiji može postati važnija od stručnosti, iskustva i rezultata rada. Nisam to doživela kao razlog da odustanem, već kao potvrdu da živimo u sistemu u kojem se profesionalni integritet često kažnjava kada nije praćen političkom podobnošću. Upravo zato odlučila sam da nastavim političku borbu još odlučnije, verujući da nijedan čovek ne bi smeo da strepi za svoje radno mesto zbog svojih političkih uverenja.
Danas, u svetlu burnih političkih događaja koji već dugo potresaju Srbiju, jasno je da najveće podele ne stvaraju građani, već vlast koja godinama opstaje na politici sukoba, targetiranja i podele ljudi na podobne i nepodobne. Takva atmosfera ne razara samo političku scenu, već ulazi u porodice, na radna mesta i u svakodnevni život.
Sigurna sam da se vrednost političkog angažmana ne meri funkcijom koju obavljate, već doslednošću da godinama ukazujete na korupciju, zloupotrebe i nepravdu, nudite drugačija rešenja i budete uz građane onda kada je to najteže. Dovoljno je pogledati činjenice da bi se videlo koliko su mnogi ljudi godinama ulagali svoje vreme, znanje i energiju boreći se protiv sistema koji je postajao sve zatvoreniji i suroviji.
Svoj politički angažman nikada nisam doživljavala kao nešto što me udaljava od porodice. Ulaskom u politiku nisam postala manje majka. Moja briga, strepnja i ponos postali su još veći jer znam koliko je teško menjati sistem koji se godinama gradio na nepravdi. A moja deca, pripadnici uporne hodajuće generacije, nisu ništa manje bliska meni zato što imaju svoj način borbe. Oni se bore za isto ono zbog čega sam ja ušla u politiku i u čemu su me od početka političkog angažovanja podržali, da Srbija postane pravednije mesto za život.
Upravo u tome leži najveća snaga jedne porodice, ali i jednog društva. Ne u tome da svi mislimo isto ili da biramo iste načine borbe, već da ostanemo verni vrednostima koje nas određuju – poštenju, odgovornosti, slobodi i pravdi. Sve ono kroz šta sam prošla, kao inženjer, kao žena, kao majka i kao politički angažovana građanka, samo me je učvrstilo u uverenju da promene nisu moguće bez ljudi koji su spremni da preuzmu odgovornost i da se ne mire sa nepravdom.
Volela bih da jednog dana više ne moramo da objašnjavamo zašto smo se borili, već da živimo u Srbiji u kojoj će stručnost biti važnija od podobnosti, institucije jače od pojedinaca, a dostojanstven život pravo svakog čoveka, a ne privilegija odabranih. Ako moja deca i buduće generacije budu odrastale u takvoj zemlji, znaću da je svaka žrtva, svaki pritisak i svaka izgovorena reč u toj borbi imala smisla.
