Nacionalno koordinaciono telo za sprečavanje i borbu protiv terorizma nije novina. Formirano je još aprila 2019. godine i godinama je postojalo uglavnom na papiru. Odlukom Vlade od 6. avgusta ove godine stavljeno je, kako se zvanično kaže, „u puni kapacitet“. 24. avgusta održana je prva konstitutivna sednica u Palati Srbija, usvojen je Poslovnik i dogovorene su aktivnosti za naredni period.
Dakle, stvar je krenula. Itekako je krajnje vreme da se govori o onome što je važnije od toga ko sedi za stolom — šta će ovo telo zapravo raditi, gde su mu granice i, pre svega, ko kontroliše njegov rad.
Koordinacija nije nadležnost sama po sebi. Ako telo koordinira rad MUP-a, BIA, policije i tužilaštva, mora biti potpuno jasno šta ta koordinacija znači u praksi, a šta ne znači. Ko donosi odluke? Ko snosi odgovornost? Ko proverava zakonitost postupanja? Šta se dešava kada se nadležnosti ukrste?
Na sva ova pitanja mora postojati jasan odgovor pre nego što telo počne da radi, a ne kada nastane problem.
Posebno je opasno kada granica između stvarne bezbednosne pretnje i političkog delovanja ostane široka i mutna. Terorizam nije politička etiketa koju vlast lepi po potrebi.
Da budemo načisto. Protest nije terorizam. Građanska neposlušnost nije terorizam. Politički radikalizam nije terorizam. Kritika vlasti nije bezbednosna pretnja.
Posao bezbednosnih službi je da prepoznaju nasilnu pretnju — ne da proizvode političke neprijatelje pod tim imenom.
NKT podnosi Vladi šestomesečne i godišnje izveštaje. To jeste deo odgovornosti prema izvršnoj vlasti. Nije, međutim, dovoljno da bezbednosni sistem sam sebe kontroliše samo kroz izvršnu vlast.
Nedostaje upravo ono što se u ovoj zemlji sistematski više od decenije izbegava — ozbiljan parlamentarni nadzor, u granicama zakona i uz zaštitu poverljivih podataka. Narodna skupština ne sme da saznaje šta se dešava u bezbednosnom sistemu tek kada stvar dospe u medije.
Ostaje i pitanje zašto se telo, koje šest godina praktično nije radilo, baš sada aktivira u punom kapacitetu. Ako od 2019. nije funkcionisalo, treba reći šta tačno nije funkcionisalo i ko je za to bio odgovoran. Šta se sada promenilo, sem trenutka u kalendaru?
Država nije privatna firma, a bezbednosne institucije nisu partijska infrastruktura.
Javne funkcije se ne dodeljuju kao nagrada za lojalnost. Zato je legitimno pitati po kojim su profesionalnim kriterijumima izabrani koordinator i njegov zamenik.
Koordinacija nacionalnog sistema za borbu protiv terorizma traži konkretno znanje i iskustvo u protivterorističkom radu, proceni rizika, obaveštajnom kontekstu i međuinstitucionalnoj saradnji.
Funkcija koju neko trenutno obavlja nije, sama po sebi, kvalifikacija za sledeću.
SRCE ne tvrdi unapred da će ovo telo biti zloupotrebljeno. Ali insistira da mehanizmi koji takvu zloupotrebu sprečavaju budu postavljeni pre nego što se pojavi razlog da se o njoj uopšte govori.
Jer pitanje nije samo ko sedi u Nacionalnom koordinacionom telu. Još je važnije pitanje ko kontroliše one koji kontrolišu borbu protiv terorizma. Borba protiv terorizma mora biti profesionalna, odlučna i zasnovana na zakonu. Bez jasnih granica i demokratske kontrole, svaki bezbednosni mehanizam može postati nešto sasvim drugo. Država ima pravo da se brani od terorizma. Vlast nema pravo da terorizmom proglašava one od kojih želi da se odbrani.
Resorni odbor za odbranu i unutrašnje poslove
