Dok je trgovinski sistem Maxi i njegov megamarket-diskont Tempo bio u vlasništvu domaćeg lica, vodio je, koliko toliko, računa o socijalnom položaju kupaca sa nižim primanjima. Maxi je tada u većoj meri nudio i robu domaćih proizvođača. Prodajom Maxija praktično svi veliki prodajni sistemi u Srbiji došli su u ruke stranih vlasnika. Uočljivo je da je to bilo praćeno izrazitijim rastom cena robe. Najveći deo izloženog asortimana je sada i po dva-tri puta skuplji, dok inflacija, poslednjih godina, svakako nije imala kumulativnu stopu od 100 ili 200%. Moguće je, međutim, da za visoke cene u radnjama domaćih trgovinskih lanaca postoji odgovornost i naše države i da te cene nisu samo posledica pohlepe stranih vlasnika.
Da li je uvezena roba kod nas u Srbiji skuplja nego drugde u evropskom okruženju? Koliki su stvarni troškovi dobavljača – uvoznika i koliko drugi troškovi utiču na formiranje njihove cene prema trgovinskim lancima? Koliko, pored nabavne cene uvezene robe, carina, troškova prevoza i goriva, skladištenja, dozvola za sanitarni pregled robe, fitopatoloških kontrola, marži, na cenu robe u rafovima utiču poreski i drugi javni nameti, tj. svojevrsni reket nadležnih organa.
Na ova pitanja mogla bi, bar delimično, da odgovor pruži Poreska uprava (PU) i njena terenska kontrola, koja je jedina ovlašćena da kontroliše poslovanje trgovinskih lanaca. Kontrolom poslovanja mogla bi se utvrditi stvarna dobit trgovinskih lanaca, tj. da li oni na srpskom tržištu ostvaruju ekstra profit i koliko novca iznose iz zemlje. Istina, podatke o svom poslovanju trgovinski lanci dostavljaju preko poreskih bilansa i bilansa uspeha, ali se postavlja pitanje verodostojnosti i tačnosti predatih izveštaja PU.
Međutim, ako sve pomenuto utiče na visoke cene uvezene robe u domaćoj maloprodaji, postavlja se pitanje zašto su tako velike maloprodajne cene i one robe koja je domaće proizvodnje. Domaća roba je u našoj maloprodaji čak skuplja nego što su cene te iste robe u radnjama u tzv. regiji, tj. zemljama našeg okruženja. Da li i domaći proizvođači ostvaruju ekstra dobit kod nas? Ili, možda, strani trgovinski lanci imaju drugačiju poslovnu politiku prema domaćim proizvođačima, tako što im naplaćuju veću cenu za ulistavanje, pozicioniranja robe na rafovima, utvrđuju im veću maržu i druge troškove?
Trebalo bi, takođe, imati u vidu i da pouzdano snabdevanje velikih trgovinskih lanaca, mega marketa, mnogo lakše mogu da ostvare veća preduzeća, jer ona mogu da obezbede širi asortiman, količinu i stalan kvalitet, kao i kontinuitet u isporuci robe. Zbog svega toga, proizvoda naših preduzetnika gotovo i da nema u domaćim trgovinskim lancima. Na koji način dati veću šansu našim, malim, proizvođačima kako bi i njihovi proizvodi češće bili na rafovima megamarketa, a istovremeno sistemski uticati na smanjivanje ukupnih cena robe u tim lancima snabdevanja.
Po mom mišljenju, jačanjem konkurencije na domaćem tržištu. Država bi mogla da stimuliše razvoj trgovinskih lanaca u domaćem vlasništvu i da tako odgovori na monopol stranih trgovinskih lanaca. Ali, država prvo mora da se opredeli šta joj je prioritet. Da li je to razvoj domaćeg preduzetništva i rast kupovne moći stanovništva, što bi bilo logično. Ili je ona, međutim, zainteresovana da kroz veće maloprodajne cene ubira i veći PDV, odnosno ostvaruje veći prihod za budžet? Zato smo i postavili pitanje u naslovu teksta. Možda našu državu u stvari mnogo manje brinu visoke cene robe na domaćem tržištu, nego što bi se očekivalo. Dobro stranim vlasnicima trgovinskih lanaca, dobro državi i njenim vlastima, a naši građani i preduzetnici neka se snalaze kako znaju i umeju.
Dušan Ljubičić
