U mnogim porodicama postoji nepisano pravilo kada roditelji ostare ili se razbole, ćerka je ta koja preuzima brigu. Nekako se podrazumeva da ćemo mi „to moći“,„izdržati“, „organizovati“. Bez mnogo pitanja i bez prave podele odgovornosti. Ali iza toga stoji realnost koja je daleko od jednostavne. Žene danas rade, odgajaju decu, vode domaćinstvo, pokušavaju da održe brak ili vezu, i uz sve to često postaju i glavne negovateljke roditelja. Dani postaju prekratki, obaveze prevelike, a umor konstantan. I ono što je možda najteže osećaj da nemamo pravo da se požalimo. Jer „to su naši roditelji“. Jer „ko će ako ne mi“. Jer „tako treba“.
A gde smo mi u svemu tome? Koliko puta ste osetile da pucate po šavovima, ali ste nastavile dalje? Da li ste imale podršku partnera, braće ili porodice ili je sve ostalo na vama? Da li vas je nekad obuzeo osećaj ljutnje, pa čak i krivice zbog te ljutnje? Kako pronalazite vreme za sebe ili ste ga potpuno izgubile? I najvažnije da li uopšte znamo da postavimo granicu? I kako? Ovo nije tema o sebičnosti, već o realnosti u kojoj mnoge žene žive svakog dana. Možda je vreme da otvoreno pričamo o tome bez osećaja krivice i bez ulepšavanja. Podelite svoja iskustva, savete ili samo napišite kako se zaista osećate. Nekad je i to prvi korak da bude lakše.
Forum žena SRCE
