Međunarodni dan podrške žrtvama torture podseća nas na obavezu koju su države preuzele usvajanjem Konvencije Ujedinjenih nacija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih postupaka ili kazni, koja je usvojena 26. juna 1987. godine. Republika Srbija je među državama potpisnicama ove konvencije i obavezala se da sprečava, kažnjava i iskorenjuje svaki oblik torture i zlostavljanja. Konvencija torturu definiše kao ,,namerno nanošenje jakog mentalnog ili fizičkog bola i patnje od strane službenog lica, ili uz njegov pristanak, u određenu svrhu”. Od posebne važnosti jeste da je zabrana torture apsolutna, niko i ni pod kojim okolnostima ne sme biti izložen torturi, ponižavajućem postupanju ili nečovečnom kažnjavanju.
Nažalost, ovaj datum u Srbiji dočekujemo suočeni sa brojnim primerima nasilja nad građanima koji koriste svoje ustavno pravo na slobodno izražavanje mišljenja i mirno okupljanje i protestovanje. Skoro dve godine svedočimo zabrinjavajućim scenama prekomerne upotrebe sile, posebno od strane policije nad studentima, studentkinjama i građanima tokom protesta.
Posebno zabrinjavaju situacije u kojima su mlade žene, studentkinje koje stoje u prvim redovima javnog i društvenog angažovanja, izložene fizičkom nasilju, zastrašivanju i pretnjama seksualnim nasiljem. Svaka pretnja silovanjem, svaki udarac i svaki pokušaj ponižavanja žene zbog njenog mišljenja, javnog delovanja ili aktivizma predstavljaju težak napad na ljudsko dostojanstvo, osnovna ljudska prava i vrednosti demokratskog društva.
Društvo koje toleriše nasilje nad ženama koje se javno angažuju šalje opasnu poruku da su strah i sila prihvatljiv odgovor na slobodno izraženo mišljenje. Zato je odgovornost svih institucija da takve pojave nedvosmisleno osude i obezbede zaštitu svakoj ženi od bilo kog oblika nasilja i zastrašivanja.
Još jedan ozbiljan razlog za zabrinutost predstavljaju sve učestaliji pritisci i zastrašivanja u akademskoj zajednici. Prosvetni radnici u školama i na fakultetima koji javno iznose kritičke stavove ili ne podržavaju pojedine odluke aktuelne vlasti, sve češće se suočavaju sa institucionalnim etiketiranjem, diskreditacijom i različitim oblicima profesionalnog ugrožavanja. U demokratskom društvu, ovakvo delovanje trebalo bi da bude zaštićeno kao izraz slobode mišljenja i akademske autonomije, a ne povod za pritiske i sankcije. Takva praksa narušava akademsku slobodu i stvara atmosferu straha i nesigurnosti u obrazovnom sistemu, koji bi trebalo da počiva na otvorenom dijalogu, kritičkom mišljenju i autonomiji. Upravo su te vrednosti temelj kvalitetnog obrazovanja i svakog demokratskog društva.
Konvencija Ujedinjenih nacija obavezuje države ne samo da spreče torturu i kazne počinioce, već i da žrtvama obezbede pravdu, rehabilitaciju i podršku. To nije pitanje samo političke volje, već međunarodna i pravna obaveza svake države koja tvrdi da poštuje ljudska prava.
Posledice torture i nasilja nisu samo fizičke. One ostavljaju duboke psihološke ožiljke, stvaraju osećaj straha, nesigurnosti i bespomoćnosti, a trauma često traje godinama. Njene posledice ne osećaju samo žrtve, već i njihove porodice, prijatelji i čitavo društvo. Društvo koje ćuti pred nasiljem postepeno gubi poverenje u institucije i osećaj zajedničke sigurnosti.
Forum žena Srbija centra danas pruža podršku svim žrtvama torture, policijske brutalnosti, rodno zasnovanog nasilja i svakog drugog oblika zlostavljanja. Njihova patnja ne sme biti zaboravljena, njihova svedočenja ne smeju biti ignorisana, a odgovorni za nasilje moraju snositi posledice svojih postupaka.
Borba protiv torture u bilo kom obliku nije samo političko pitanje. To je pitanje ljudskog dostojanstva, vladavine prava i društva u kojem niko ne sme da živi u strahu od onih koji bi trebalo da ga štite.
