Ovog vikenda Tašmajdanski park postaje kulisa za još jedno „Beogradsko leto“ i dok gradske vlasti užurbano montiraju dvorce na naduvavanje, angažuju animatore na štulama i pripremaju balone od sapunice za najmlađe, iza te brižljivo našminkane festivalske fasade ostaje sve ono što Beograđani zapravo preživljavaju čim se kamere ugase.
Nema sumnje, deci su potrebne predstave i zabava. Ali roditelji koji ovog vikenda dovedu svoju decu na Tašmajdan, vodiće ih kroz park sa opravdanim strahom. Dok policija ćuti, prolaznici u parku već nedeljama svedoče stravičnim scenama – napušteni psi usred bela dana napadaju ljude. Reakcija nadležnih na ove napade je standardno izostala. Zoohigijena i komunalci očigledno imaju preča posla, pa su umesto sistemskog rešenja i bezbednih zelenih zona, građani i njihova deca prepušteni sreći i sopstvenim refleksima.
Sa druge strane, dok se sa razglasa bude čula muzika, na samo nekoliko metara odatle, na tašmajdanskim klupama, spavaće naši najugroženiji sugrađani. Prisustvo velikog broja beskućnika u parku nije estetski problem koji treba „skloniti“ da ne kvari festivalsku sliku, već duboki socijalni poraz ovog grada. To što ljudi nemaju krov nad glavom i što im je Tašmajdan jedino utočište, direktna je optužnica za gradske socijalne službe. Umesto da im se obezbede sistemska pomoć i dostojanstveni uslovi, gradska vlast radije bira da preko te društvene rane prelepi šarene festivalske plakate.
Ovaj vikend na Tašmajdanu je slika i prilika politike koja vlada Beogradom: važno je ono što blješti dva dana, dok se hronični problemi i bezbednost građana guraju pod tepih. Beogradu nisu potrebne privremene iluzije, već grad koji je bezbedan, uređen i solidaran svih 365 dana u godini.
