Pola milijarde evra javnog duga nije administrativna sitnica. To je odluka koja zaslužuje mnogo više objašnjenja nego što ih je javnost do sada dobila.
Za finansiranje Vojske Srbije u 2026. godini planirano je zaduživanje u iznosu od ukupno 767 miliona evra, van redovnog priliva budžeta. Od tog iznosa, država je pre nedelju dana, kroz privatni plasman državnih obveznica, prikupila 500 miliona evra. Reč je o poslu velike vrednosti. O njemu je javnosti dostupno veoma malo: ko je kupac, pod kojim uslovima je država preuzela dug i zašto je izabran upravo ovaj model finansiranja.
Problem nije u tome što Vojska Srbije nabavlja novu opremu. Naprotiv. Ozbiljna država mora da ulaže u svoju odbranu. Problem je što je za zaduženje od pola milijarde evra praktično bio dovoljan potpis ministra finansija, dok su i poslanici i javnost o svemu saznali tek kada je posao već bio završen.
Znamo da će uslediti optužbe da smo „protiv vojske“. Nismo. Podržaćemo svako odgovorno ulaganje u odbranu koje je obrazloženo, transparentno i podložno demokratskoj kontroli. Ali nismo spremni da prihvatimo da se, pozivanjem na nacionalnu bezbednost, izbegavaju pitanja o načinu na koji se troši javni novac.
Narodna Skupština je u decembru odobrila okvir za zaduživanje namenjeno opremanju Vojske Srbije. Međutim, nije raspravljala o uslovima pojedinačnih zaduženja niti o načinu na koji će se ona realizovati. Poslanici su Vladi odobrili široko ovlašćenje za realizaciju ovog zaduženja. Kada se iz tog iznosa povuče pola milijarde evra, formalno je sve u skladu sa odlukom Skupštine, ali i dalje ostaju neodgovorena pitanja o uslovima pod kojima je država preuzela taj dug i razlozima za izbor ovakvog modela finansiranja.
Tako parlamentarna kontrola ostaje više formalna nego suštinska.
Srbija nije u ratu niti u vanrednom stanju. Upravo zato smatramo da je opravdano otvoriti raspravu o tome da li veliki poslovi u oblasti odbrane treba da budu predmet snažnijih oblika parlamentarnog nadzora. U brojnim evropskim državama postoje različiti mehanizmi takve kontrole, kroz rad nadležnih odbora ili druge oblike demokratskog nadzora.
Stoga tražimo:
-
da Ministarstvo finansija objasni pod kojim je uslovima sproveden privatni plasman državnih obveznica i, ukoliko za to ne postoje zakonske prepreke ili razlozi zaštite javnog interesa, saopšti ko je kupac;
-
da Vlada u Narodnoj Skupštini obrazloži plan korišćenja preostalih 267 miliona evra predviđenih za zaduživanje;
-
da se za svako buduće zaduživanje ili nabavku za potrebe odbrane vrednosti veće od 100 miliona evra obezbedi prethodno razmatranje pred nadležnim skupštinskim odborima.
Na kraju, jedno pošteno pitanje.
Novac u budžetu nije „obojen“. Ako se država za nabavku vojne opreme zaduži umesto da taj rashod finansira iz redovnog budžeta, u budžetu ostaje više prostora za druge namene.
To nije politička ocena, već osnovno pravilo javnih finansija.
Zbog toga je, u trenutku kada se u javnosti sve češće govori o mogućim izborima i novim jednokratnim davanjima građanima, sasvim opravdano pitati: da li će se taj budžetski prostor koristiti za neke druge rashode i za koje namene Vlada planira da ga iskoristi?
Ne tvrdimo da hoće, ali tražimo da se na to pitanje jasno odgovori.
Vojska se finansira novcem svih građana. Zato svaka odluka o zaduživanju ovog obima mora biti praćena istim stepenom odgovornosti, transparentnosti i parlamentarne kontrole kao i svaka druga odluka od nacionalnog značaja.
