Projekat železničke obilaznice oko Niša danas se u javnosti predstavlja kao neminovnost koja proizilazi iz međunarodnih obaveza Republike Srbije. Hronologija pokazuje da su evropski propisi – Uredba (EU) br. 913/2010 o železničkim teretnim koridorima, Uredba (EU) br. 1315/2013 o transevropskoj transportnoj mreži (TEN-T), Pismo o namerama iz 2017. godine i Sprovedbena odluka Evropske komisije (EU) 2018/500 o uspostavljanju Alpsko-zapadnobalkanskog železničkog teretnog koridora čiji je deo i Srbija, postavili obavezu modernizacije železničkog koridora i ispunjenja evropskih tehničkih standarda, ali nisu odredili trasu železničke obilaznice oko Niša. Izbor konkretnog rešenja ostao je u nadležnosti Grada Niša i Republike Srbije, koji su bili dužni da ga zasnuju na stručnim analizama, razmatranju svih razumnih alternativa, proceni uticaja na životnu sredinu, proceni rizika i poštovanju prava građana.
Izrađena Studija procene uticaja na životnu sredinu za potrebe izrade tehničke dokumentacije za obilaznicu prepoznaje mogućnost hemijskih akcidenata i njihovih posledica po životnu sredinu, ali ne sadrži ono što je danas standard za ovakve projekte, kvantitativnu analizu rizika, modele širenja toksičnih oblaka, analizu posledica po stanovništvo, procenu individualnog i društvenog rizika niti scenarije velikih akcidenata. Uzevši u obzir neodgovornost Vlasti prema građanima i obavezu koju ispoljavaju samo ka „privrednim subjektima“ u odlukama kojima se ukidaju ograničenja vezana za transport opasnih materija u Srbiji, potpuno je opravdano nepoverenje, nezadovoljstvo i strah građana za sopstvenu bezbednost.
Meštanima Panteleja se kao obrazloženje za nemogućnost promene varijante rešenja trase železničke obilaznice saopštava da se trasa „ne može menjati zbog međunarodnih obaveza Republike Srbije“, iako nijedan evropski dokument ne propisuje konkretan položaj obilaznice. Posebno je značajno što praksa gradske vlasti pokazuje da planska dokumentacija nije nepromenljiva kada postoji volja da se uvaži interes jedne grupe građana ili nekog investitora. U slučaju naselja Brzi Brod, nakon protesta meštana protiv planiranog dalekovoda pristupilo se izmeni tehničkog rešenja i planske dokumentacije. Potom se, zbog protivljenja građana Brzog Broda predloženoj trasi Suvodolskog potoka, ponovo pristupa izmeni planskog rešenja, iako je u međuvremenu pribavljena građevinska dozvola i sprovedena eksproprijacija. Taj primer pokazuje da ni planska dokumentacija, ni izdate dozvole, ni već započeta realizacija projekta ne predstavljaju prepreku za izmenu trase kada nadležni organi procene da postoji opravdan razlog. Sasvim drugačiji pristup primenjuje se prema vlasnicima nepokretnosti na trasi železničke obilaznice. Njima se uskraćuje mogućnost da se razmotre alternativne trase, a svaki predlog odbacuje se pozivanjem na navodnu obaveznost postojećeg rešenja. Istovremeno, njihove parcele ulaze u zaštitne koridore koji značajno ograničavaju pravo raspolaganja imovinom i umanjuju njenu vrednost. Takvo različito postupanje prema građanima koji se nalaze u uporedivoj pravnoj situaciji sa meštanima Brzog Broda otvara ozbiljno pitanje poštovanja načela jednakosti pred zakonom, proporcionalnosti i pravične ravnoteže između javnog interesa i prava svojine, garantovanih Ustavom Republike Srbije, Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i Poveljom Evropske unije o osnovnim pravima.
Suština ovog slučaja nije u tome da li Srbija ima međunarodne obaveze jer ih nesumnjivo ima. Suština je u tome što nijedna od tih obaveza ne propisuje trasu železničke obilaznice oko Niša. Za njen izbor, za procenu rizika, za razmatranje alternativnih rešenja i za zaštitu prava građana odgovorne su isključivo domaće institucije. Zato pozivanje na Evropu nije odgovor, već izgovor.
Gradski odbor Srbija centra -SRCE Niš
