Premeštaj policijskog inspektora Slobodana Milenkovića iz Uprave kriminalističke policije u Sektor informacionih tehnologija ponovo je otvorio pitanje kako se u MUP zapravo upravlja karijerama policijskih službenika.
Njegovi advokati ovaj potez ocenjuju kao nastavak odmazde zbog postupanja u slučaju „Jovanjica“, a MUP duguje odgovor zašto je čovek sa gotovo dve decenije iskustva u kriminalističkoj policiji trajno premešten na poslove iz sasvim druge oblasti. „Potrebe službe“ tu ne mogu biti kraj priče.
Milenković je ovde samo povod. Pravo pitanje je šire: Koliko su policijski službenici uopšte zaštićeni od toga da premeštaj, raspoređivanje ili promena sistematizacije postanu način da se nagrade podobni, a uklone nepodobni?
Zakon o policiji predviđa interni konkurs za popunjavanje rukovodećih mesta. Kandidati se porede, a kompetencije proveravaju. Odluka ostavlja trag o tome na osnovu čega je neko izabran. Ali isti taj zakon kaže da konkurs nije potreban kada se ljudi raspoređuju zbog izmene sistematizacije.
Sama sistematizacija nije sporna. Policija se mora menjati, jedinice se moraju reorganizovati, poslovi grupisati drugačije kad to zahtevaju okolnosti. Problem počinje onog trenutka kad reorganizacija postane zgodan način da se neko postavi ili skloni mimo procedure koja bi inače važila.
I tu nastaje čudan paradoks: ako se rukovodeće mesto isprazni u postojećoj organizaciji, mora se raspisati konkurs. Međutim, ako se promeni sistematizacija, tada konkurs više nije potreban. Kad ta granica nije jasna, reorganizacija postaje najlakši put da se izbegne konkurencija.
Sumnjivo je kad se promeni samo naziv jedinice ili njen položaj u hijerarhiji, a posao i odgovornosti ostanu praktično isti. Tada samo „doneli smo novu sistematizaciju“ nije dovoljno objašnjenje šta je stvarno promenjeno.
Ovaj mehanizam ne ide samo naviše. Izvršilac može preko noći postati rukovodilac, i to bez konkurencije i bez provere kakvu bi inače prošao na konkursu. I isto tako, iskusan rukovodilac sa dobrim rezultatima može biti spušten na niže mesto, iako njegov posao nije nestao. Samo je drugačije organizovan na papiru. Oba scenarija mogu biti sasvim opravdana, ako je reorganizacija stvarna. Pitanje je da li imamo način da to proverimo, ili samo verujemo na reč.
Kompetencije rukovodioca ne bi trebalo da zavise od toga kojim je administrativnim putem stigao do funkcije. MUP mora da ima mogućnost da premesti nekoga tamo gde je potreban jer bez toga sistem ne bi mogao da funkcioniše.
Ali kad se neko sa dugogodišnjim specijalističkim iskustvom prebaci u potpuno drugu oblast, objašnjenje da je to radi „potrebe službe“ nije dovoljno. Mora se znati zašto baš ta osoba i zašto baš sad. Ovo posebno važi za službenike koji su radili na osetljivim predmetima organizovanog kriminala ili visoke korupcije. Baš tu mora postojati dodatna kontrola da premeštaj ne bi postao kazna za to što su radili svoj posao kako treba. A takvu poruku ne dobija samo taj jedan čovek. Dobijaju je i sve njegove kolege koje gledaju šta mu se desilo.
Niko ne traži da se objavljuje sistematizacija niti bilo šta osetljivo u njoj. Dovoljni su goli brojevi, i to bar za poslednjih pet godina, pa zato RO za odbranu i unutrašnje poslove traži od MUP da odgovori na sledeća pitanja:
– Koliko je policijskih službenika raspoređeno sa izvršilačkih na rukovodeća mesta posle izmene sistematizacije, bez konkursa?
– Koliko je policijskih službenika na isti način spušteno na niža rukovodeća i izvršilačka mesta?
– Koliko je rukovodećih mesta popunjeno kroz redovan interni konkurs?
– Kakva je razlika u proveri kompetencija između kandidata koji prođe konkurs i policijskog službenika koji dođe raspoređivanjem?
– Koliko je reorganizacija zapravo bilo samo promena naziva ili mesta jedinice u hijerarhiji, dok je posao ostao isti?
– Koliko je ljudi sa dugogodišnjim iskustvom u jednoj oblasti prebačeno u sasvim drugu, i po kom kriterijumu?
Odgovori bi pokazali da li pričamo o nekoliko izolovanih slučajeva ili o obrascu koji se stalno ponavlja. Zato tražimo od MUP da u roku od 15 dana javno objavi ove podatke. Znamo da može, ali ne i da hoće. Ovaj problem ćemo otvoriti i kroz poslaničko pitanje pred nadležnim odborom Skupštine. Pozivamo novinare i strukovna udruženja policajaca da prate i beleže slučajeve kad se neko premesti ili rasporedi bez konkursa i bez objašnjenja.
Ne tražimo da se ukine mogućnost reorganizacije, niti da MUP izgubi pravo da rasporedi ljude tamo gde su potrebni. Tražimo da se izuzetak drži pod kontrolom: da postoji provera kompetencija i kada se do rukovodećeg mesta dođe mimo konkursa, jasan kriterijum kad se neko spušta niže u hijerarhiji, i konkretno objašnjenje kad iskusan policajac specijalista završi u sasvim drugoj oblasti.
Sistematizacija treba da kaže kako je policija organizovana. Ne ko je podoban da njome rukovodi.
RO za odbranu i unutrašnje poslove
