Tužno je gledati predsednika Srbije i ministre, uključujući plagijatora Sinišu Malog, kako sladostrasno seire nad poslednjim rangiranjem Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi, jer se time naprosto se raduju što jedan od najvrednijih resursa koji ova zemlja ima prolazi kroz lakšu prehladu.
Kada se isto ovo desilo 2022. godine niko od njih verovatno nije ni znao šta je Šangajska lista i po kojim kriterijumima se vrši rangiranje. Ne znaju te kriterijume ni danas, ali kao svi čestiti radikali uživaju ako mogu da zgaze i pljunu sve što je pismeno. Nisu Vučić i banda sa kupljenim i ukradenim diplomama ni slavili kada je za njihove vladavine, 2017. godine, isti ovaj univerzitet bio rangiran od 201-300 mesta. Nije im bilo do slavlja jer tada se već zakuvalo oko plagiranog doktorata Siniše Malog.
Ključna stvar za rang na Šangajskoj listi je koliko profesori i naučnici sa nekog univerziteta istražuju, pišu i objavljuju u naučnim časopisima koje je međunarodna naučna zajednica proglasila za prestižne. Da bi naučnici mogli da istražuju i na miru pišu o rezultatima potrebno je obezbediti sredstva za mašine i aparate, zgrade, materijal, ljude. U Srbiji, na žalost, treba pomenuti i elementarne stvari kao što su: struja, grejanje, komunalije.
Režim poslednjih godina za istraživanja i razvoj iz budžeta izdvaja (evropski indikator GBARD) 0,3-0,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Da bismo shvatili koliko je to, pomenućemo dve članice EU sa kojima delimo ili sličnu istoriju i kulturnu bliskost – Slovenija 0,6-0,9 odsto, ili tegobe ekonomskog razvoja – Portugal 0,4-0,6 odsto, kao i jednu zemlju koja nije članica EU, kao i Srbija – Island 0,7-0,9 odsto. Dakle, sve zemlje izdvajaju više, iz budžeta koji su inače veći od našeg, čime pokazuju koliko značaja pridaju nauci u svojim razvojnim strategijama.
Kako onda uopšte Srbija ima ovakve rezultate u nauci? To svakako ne može biti samo rezultat talenta naših ljudi, koji nije sporan. Potrebno je da postoji sistem, a njegovu podlogu čini mreža državnih univerziteta i pre svega Univerzitet u Beogradu sa svojom tradicijom i razvijenom međunarodnom saradnjom. Za rezultate su zaslužni i brojni profesori srednjih škola i univerziteta koji su posvećeno razvijali generacije novih naučnika. I tu je „kvaka“ ovolikog besa naših vrlih lidera prema obrazovanju i školovanim ljudima.
Nakon što su studenti, pa za njima maturanti i uz njih veliki deo njihovih profesora, podigli glas protiv korupcije i zarobljenih institucija usledili su pritisci, a kasnije i otkazi mnogim pobunjenim srednjoškolskim profesorima, a ministarka prosvete na odlasku je naučnicima sa državnih univerziteta ostavila u amanet za dugo pamćenje uredbu kojom im ograničava naučni rad na pet sati nedeljno!
Sva sreća, nije svo finansiranje nauke i sam naučni rad pod kontrolom ovih satrapa. Veoma važan faktor za uspeh naših naučnika je finansiranje iz Evropske unije kroz programe naučne saradnje i razmene. Ono je za Srbiju, kao i za Island, sada kroz programe namenjene zemljama u procesu pridruživanja, dok pomenuta Slovenija i Portugal imaju još više mogućnosti da vuku sredstva iz budžeta EU.
Na ovaj način ne samo da se dobijaju značajna finansijska sredstva, nego naši naučnici imaju priliku da povremeno borave na evrospkim institucijama na kojima su struja i grejanje plaćeni i potrebni materijal se redovno nabavlja. I uz to grade mreže naučne saradnje i objavljuju u prestižnim časopisima naučne radove sa kolegama iz evropskih zemalja.
Nije, dakle, tema da li će Univerzitet u Beogradu propasti, jer se to sigurno neće desiti. Tema je dokle će ovaj režim uništavati sve u Srbiji što može doneti neki prosperitet i boljitak za sve njene građane. I potpuno je jasno – ili SNS-SPS režim ili EU i budućnost. Jedno sa drugim ne ide.
RO za visoko obrazovanje i nauku
