U leskovačkom Narodnom pozorištu sinoć su sevali indeksi! Tu znaju da sevaju i otkazi, ali o tome već sve znamo. Sevao je i predsednik države u subotu, doduše, samo za odabrane.
Čekamo da zagrmi. U susret večerašnjoj premijeri predstave „Putujuće pozorište Šopalović“, rađenoj po istoimenoj drami Ljubomira Simovića, i dalje nepomireni sa praksom da karata za premijere u slobodnoj prodaji skoro nikada nema, da se one dele podobnima i poznatima, a i dalje se osećajući narodom, pitamo se – ko odlučuje o tome ko je zapravo narod? Zašto u Narodnom pozorištu za narod mesta nema i zašto je ono postalo sigurna kuća za kriminogene političare stranaka na vlasti? Zašto u subotu u Narodnom pozorištu nisu bili dobrodošli građani koji nisu imali pozivnice za Dan otvorenih vrata sa predsednikom?! Da li je izborom premijerne predstave direktor Grujić ( u slobodno vreme kaskader na pozorišnom krovu i zloupotrebljavač državnih obeležja) želeo da napravi svojevrsnu analogiju sa savremenim društvenim dešavanjima?
Podsetimo se, predstava je o pozorištu za vreme rata, a drama unutar drame su Šilerovi „Razbojnici“. „Putujuće pozorište Šopalović“ je komad koji se bavi zapostavljenom ulogom pozorišta u društvu za vreme okupacije. Da li izvođenjem baš ove predstave inkriminisani direktor pozorišta pokušava da se abolira, i obezbedi za sebe komadić raja?
Između raja i jaja razlika je mala, tek jedno slovo. Završićemo rečenicom iz predstave koju izgovara Dara, građanka u funkciji predstvanice ostalih građana: „Što manje pitaš manje znaš, a što manje znaš, mirnije živiš.“ Mi ne želimo da znamo manje, mi želimo da znamo sve. Šta se to dogodilo sa leskovačkim daskama koje život znače? Šta se dogodilo sa eminentnom ustanovom kulture? Zašto u njoj ima mesta samo za odabrane, i ko je pozvan da ih bira? Ne želimo da živimo mirnije znajući manje. Srbija se svakako umiriti neće! Do pobede!
GrO Srbija centar Leskovac
